Saturday, April 07, 2007


ΧΡИСТОС ВОСКРЕСЕ !!!

Wednesday, March 21, 2007

Железнице Србистана



Први део (припрема за путовање)


Да ли сте икада путовали Железницама Србистана? Ако нисте, крајње је време да тако шта учините. Србистанске Железнице гарантују вам невероватну авантуру, reality show, који се, верујем, може мерити са светски познатим сличним продукцијским решењима која се баве стварним животом. Мислим да је fear factor у поређењу са једним сатом проведеним у некој од композиција Србистансих Железница, мачији кашаљ.
Једно путовање, од просто (проширене) раздаљине од 84 километра, је савршен практичан пример Анштајнове „Теорије релативитета“. Ту раздаљину, можете прећи за рекордних 3 сата, али са друге стране, као доказ флексибилности времена и простора, то ваше путовање може потрајати и непуних 8 сати. Важно је само да сте спремни, да одвојите део свог живота, за једну дивну авантуру и поглед кроз прозоре пуне влаге, који у свако годишње доба изгледају као да је цик зиме, те да се нахватало иње, или, ако пуком срећом уграбите прозор кроз који се можда нешто и види, на њему ћете наћи отисак нечије замашћене главуше, уз помоћ којег можете одредити и висину, пол, дужину и боју косе, на узору пар власи, и даље прилељених на демирли пенџер неког од (сточних) вагона Србистанких трачница.
Ваше путовање, уопштено, треба да изгледа овако. Ако имате средство савремене комуникације, илити Интернет, (који већина србистанаца презире, јер долази са Запада, и самим тим је претња по Serbistorum Ordo Seculorum), покушајте да пронађете интернет презентацију Србистанских Железница. Прва ствар која ће вам се десити је, да ћете налетети на сајбер пенџер „мејд ин ЈУ“ тј. Виртуелну хартију Југословенских Железница, коју би са одређеном дозом скепсе могли сврстати у период Федеративне Народне Републике Југославије, но неком пуком случајношћу, интернет је „измишљен“ знатно касније. Е, када отворите ту страницу, наићи ћете на један проглас : премештени смо на другу локацију, сада нас можете наћи на страницама Србистанских Пруга, јер, пратећи сецесионистичке трендове осталих Пруга и колосека, србистанске пруге су напокон промениле своје име. Када се учита та страница, наћи ћете се у тоталној конфузији, са силним редовима вожње. Одокативно, човек би рекао да је то нека жестока, велика компанија, која ето, за дивно чудо функционише савршено. Међутим, ту су: станични редови вожње, директни возови, месни возови, Повремени возови, па беовозови, па возови других боја, па романтични, па ренесансни, па неокласицистички, све у складу са вашим интересовањима и у циљу , ваљда, остваривања вашег железничког фетиша. Када се у свему томе, на неки волшебан начин, снађете, и одаберете једну од горе наведених опција, онда схватите, да оно што покушавате да пронађете уствари и не постоји, и појави вам се нама добро познати прозор this page could not be found, или у преводу на српски језик: Ова страница је шарена лажа. Пошто сте изгубили већ читавих 45 пет минута, покушавајући да пронађете информацију о поласку ваше композиције, схватите да сте могли да исктате чаробни ћилим и на њему одлетите до жељене вам дестинације.
Но ако сте, као што сте, апсолутни мазохиста, назваћете број телефона који некако ишчепркате на поменутој страници. Смирено окренете жељени број, ако случајно добијете бирани број, након што телефон одзвони 10ак пута, јави вам се промукао женски глас са познатим србистанским поздравом : `Ало? Тада се ви наравно збуните и заборавите кога сте и звали, па онако....из небуха питате.....ааа...јел то...станица...за возове? Тетка са друге стане жице вам одговори шаблонираним питањем: јел ти то мене мало...? И у том трену се осећаш као везан на шине док те отправничка домино дама бичује неким монтажно демонтажним предметом за изградњу шина. Када се после неколико секунди саберете, и објасните свој проблем, да би сте желели да кренете на одређену авантуру, србисанска домино дама вам саопшти да сте добили погрешан број (али да сте добили онога ког сте тражили) и да назовете на неки други, који изговори брзо и то себи у (непочупани) брк, тако да не можете ни схватити да ли она мантра....или сте добили жељену информацију. Потом окренете тај други број...који онако стидљиво и страхотрепено бирате, јер се бојите да ћете опет погрешити (али добити онога ког сте тражили). Е на том броју вам се нико не јавља, а ако покушате поново, бирани број ће бити заузет, пошто је особа која рукује тим сокоћалом, управо назвала своју тетка Станојку у Малом Мокром Лугу, да је пита за здравље чика Радоја, који је био на операцији у КБЦ Звездара...(али то је већ друга прича...она прелази у домен Србистанске Алтернативне Медицине) и онда...тако загубите се..на исти начин као што сте се загубили у овом мом скромном писанију.
Пошто сте исцрпели све реалне опције да сазнате кад ваш воз полази, одете на железничку станицу, да лицем у лице поразговарате са особом која може да вам помогне. Па ако будете имали среће уз чекање од неких 2 до 3 сата, можда и кренете у своју малу авантуру.
На железничку станици сте стигли рецимо у 16.00. Сазнали сте, од чике на шалтеру, (који вас ни не погледа, и седи окренут леђима) да имате воз за (нпр.) Земљу Недођију, у 17.07 (ма колико тих 07 сумануто звучало)...

Sunday, March 18, 2007

H ΜΑΧΗ ΓΙΑ ΤΗΝ ΟΡΑΤΗ ΚΑΙ ΑΟΡΑΤΗ ΑΝΑΘΕΜΑ

Η διση πολεμαει για το πραγματικο, η ανατολη πολεμαει για το μιστικο.Η μεγαλη ερωτηση ειναι, τι ειναι πραγματικο, και τι ειναι μυστικο. Ειναι πραγματικο εκεινο που το βλεπει το ματι του ανθρωπου η ειναι εκεινο που μπορει να το δει η ψυχη του ανθρωπου? Ειναι πραγματικο αυτο που βλεπουμε με τα ματια μας η με καποι αλλο οργανο του σωματως μας?
Σημερινη Δυση βλεπει με τα ματια του σωματος του. Και τι μπορει να δει? Βλεπει μονο την εξωτερικη πραγματικη κατασταση. Βλεπει μονο τα ρουχα απο κατι που κρυβεται κατο απο τα ιδια τα ρουχα. Βλεπει το σπιτι του κοχλικα, αλλα δεν βλεπι το κοχλικα η οποιο κρυβεται μεσα στο σπιτακι του.
Η ανατολη, απο την αλλη πλευρα, ποτε δεν ποιστεψε στα ματια στο κεφαλι του. Αυτο πρεπει να καταλαβουμε εος αποδοχη. Με αυτο, ο ανθρωπος της ανατολης, ανεβοικε την επιβληκοτητα του ανθρωπου, πανο απο των ζοων. Σε αυτο καθεται ολη η πνευματικη του φιλοσοφια. Αυτο που το ματι δεν το εχει δει, και το αυτη δεν το εχει ακουσε, και αυτο που δεν επεσε στο μιαλο του ανθρωπου, ειναι η πραγματικοτητα του πλασματος. Καθε ανατολικος συμφωνει με αυτη την εμπιρια του Παυλου το Αποστολου. Αλλα λιγει απο τους ανθρωπους της δυσης. Διοτι ο μορφομενος ανθρωπος της δυσης εχτησε το σπιτι της επιστημης του στον αμμο, με το ματι του, με την αυτη του. Σε αυτο καθεται ολο το πιργο του Βαβιλονος της ανθρωποτητας της δυσης.
Η δυση πολεμαει για την γη, για τα φρουτα ανο στην γη, για για εκεινα μεσα στην γη. Και εκεινον που παρει την γη, και τα πλουσια της, η δυση τον κανει μεγαλο ανθρωπο.
Η ανατολη δωξαζει τους σοφους και τους αγιους, Η διση τους εφευρετες και βουλευτες. Η πολυθεικη ανατολη εδωσε ολη την δοξα τους, μονο στους σοφους και τους αγιους, αλλα λιγο η καθολου στους θεους. Για αυτο εκανε απο τους σοφους του και ασκετες του θεους, εχτισε τους ναους και τεμλους και τους εδωσε θυσιες. Αυτο ειναι κατι, που το κανει η ανατολη, μεχρη σημερα.
Και η δυση εδοσε ολα στους εφευρετες και βουλευτες του. Δεν εδωσε τυποτα στον Θεο. Αλλα ποτε δεν ανεβοικε τους ανθρωπους του στους θεους, ουτε τους εκτοιζε τους ναους, τους εκτοιζε αγαλματα απο την πετρα και χαλυβα.Και μονο αυτο. Αλλα μπροστα στα αγαλματα, κανεις ποτε δεν ανεβοικε της ευχες του, τα κερια του, ουτε της θυσιες του. Εκεινα τα αγαλματα, ειναι σαν αγαλματα στα αγαλματα στους νεκρους στα νεκροταφεια. Απλα χτιζμενα για εκεινους που ζουνε για να μην ξεχασουνε τους νεκρους, οχι σαν στην ανατολη, για να μην ξεχασουνε οι νεκροι εκεινους που ζουν. Τρωγωμενη με την ζυμη στον ενα Θεο, η δυση δεν μπορουσε να κανει θεους απο τους ανθρωπους. Αυτο για την ανατολη ειναι απλο και ευκολο. Στην ανατολη οι ανθρωποι γινουν θεοι και αναποδα.
Για την ανατολη οι νεκροι δεν υπαρχουν. Για την δυση, δεν υπαρχουν ζωντανοι. Στην ανατολη το σωμα θεωρουν εως μασκα, εως οπλο του πνευματος. Οταν το πνευμα απορριπτει το σωμα, ακωμα υπαρχει και ζει, χωρης κανα αλο πνευμα σε κανα αλλο σωμα. Τα φαντασματα τον προγονων ζουν κοντα στα παιδια τους. Για αυτο τα παιδια τους, χτιζουνε τους ναους. Ολη η Ινδια και η Θυβετη, Κιταγι και η Γιαπονια με πολλα τα νισια τους ειναι διακομοζμενοι με τετοιους ναους αφειρομενους στα φαντασματα. Αυτα τα φαντασματα ειναι μεσα στης ζωες των πραγματικων ανθρωπων, και εκτος απο αυτον υπαρχουνε και πολλα αλα φαντασματα που ειναι παντα χωρης σωματον. Αυτα ειναι τα φαντασματα των βουνων, ποταμων, λοφον και γιπεδων, σπιλιων, ανεμων και φουρτουνων, δρωμων και στενων, του φεγγαριου και αστεριων. Με λιγες λεξεις για τον ανθρωπο ανατολης, ολη η ηκουμενη ειναι γεματη με τα φαντασματα και ολη η ηκουμενη ειναι προστα στους πνευματους των ανθρωπων και ζοων σαν ωκεανος παραβαλομενος με ενα μικρο νισι.
Ολος αυτος ο κοσμος των πνευματων, σε οποιον ποιστεβουνε πολλοι οι λαοι της Ασιας και Αφρικης, δεν εχει το κεντρο του. Δεν υπαρχει ενας Θεος, των οπιον μπορυμε να δικαιολογουμε με της λεξεις της Αγιας Γραφης ¨Θεε των πνευματων και πασην σωματως¨ Αρρα ολα αυτα τα φαντασματα ειναι αυτοβουλα, ελευθερα, ενχολισμενα. Κανεις δεν το χοριζει αριστερα και δεξια, αρρα ολα ειναι ανακατεμενα και για αυτο το λογο ανευλογητο. Απλα, δεν εχει τον Χριστο, τον αποχωριστη και το φως.
Αλλα οτι να ειναι το κοσμο το πνευματικο, ο ανατολικος ετοιμαζει γρυγορα και πολεμαει να γινει μελος εκεινου του κοσμου.Γιατι το κοσμο αυτο το προφανο για εκεινον ειναι μονο μια απο πολες στασης του κοσμικου δρωμου υπαρξης. Το πιο σιμαντικο πραγμα για αυτον ειναι κοσμος των φαντασματων. Για αυτο τον ανθρωπο της ανατολης, δεν τον νιαζει αυτη η ζωη, ουτε πολεμαι για το προφανο κοσμο, οποιο εξατμιζει σαν νερο κατο απο το δυνατο ανατολικο ιλιο.
Η διση σταματισε να παρουσιαζει τους αγιους και τους σοφους. Αυτο παει πισο μεχρη της μερες οταν οι παππες σταματισαν να γινουν αγιοι και σοφοι παρα να γινουν πολιτικοι και επιδεξιοι βασιλιαδες. Πρην αυτης της καταρας, η δυση ηταν ορθοδοξη και εζεισε με τον Χριστο, και πολεμουσε για την Βασσιλια του Ουρανου. Αλλα μετα της αλαγης στο παισμο, η διση ιθελε να κοψει το κορδονι με το παπα, αλλα εκοψε μαζι και το κορδο που το συνεψε με το Χριστο. Τοτε, η δυση εγινε τιφλος, και το τοπο της μαχης για την Βασσιλια του Χριστου εγινε το τοπο χωρης ντρωπης, το τοπο μαχης για την βασσιλια της γης.
Αυτη ειναι η κενουργια ιστορια της Ευρωπης, που στεκεται με στα σηματα ΚΑΤΑΚΤΩ και ΧΡΗΣΙΜΟΠΟΙΩ. Ετσι οι δυτικη λεγουν και κανουν. Κατακτουνε την φυση και χρησιμοποιουνε την γη, οχι σαν δημιουργια του Θεου, και με την ευλογια του Θεου, παρα να την χρησιμοπουν οπος την διμιρουγα του κανεις, σαν εκθρο, και για να σφιγγουν το χυμο της μεσα στο ποτιρι της μονιμης γλυκιας.
Αλλα γιατι τα κανει ολα αυτα ο δυκητης? Μαλλον ξεχασε οτι θα πεθανει, κατακητσε η δεν κατακτησε. Ετσι, μες`το θαυμα ρωταει ο ανατολικος.
Οχι βεβαια, ο δυκητης, ποτε δεν σκευτεται το θανατο, μεχρη να εχει το πιρετο, με βαθμο 40. Δυκητης δεν εχει χρονο να σκευτεται το θανατο. Αυτος δεν εχει χρονο ουτε να σκευτεται την Ζωη.Αυτος δεν σκευτεται την ζωη και το θανατο, παρα μονο την κατακητση, κατακτηση γης, αερα, δενδρων, ζοων, αδελφων και γνωστων, να κατακτει τους γιτονες και γιτονικες χωρες. Η φιλοσοφια του ειναι κατακτηση και τυποτα εκτως απο αυτο. Ο δυκητης δεν βλεπι το πνευματικο κοσμο γυρο-γυρο του, και γιατο δεν ποιστεβει το ιδιο. Μονο η πνευμοκρατια μπορει να τον τρομαζει καποτε. Η Εκκληισια δεν του λεει τυποτε, και ο παππας του λεει λυγοτερα. Αλλα αυτη η πνευμοκρατια του μπενει σαν φωβος στα κοκαλα του, και λεγει εχει κατει..αλλα το λεει με ντρωπη. Αλλα αυτο δεν τον σταματαει ουτε πιραζει την ιδεα του να κατακτισει και να χρησιμοποιο οτι και οσα θελει.
Οι ορθοδοξοι λαοι των Βαλκανιων, πρεπει να ειναι πανο απο της 2 αναθεμες, της δυτικης και ανατοληκης. Δεν πρεπει να τρεχουνε και να ψανχουνε κανα πνευματικο κοσμο στην ανατολη, ουτε το πραγματικο κοσμο της δυσης. Ο Ουρανος ειναι το Θεου και η Γης ειναι του Θεου. Υπαρχει πνευματικος κοσμος, μεγαλητερος απο εκεινον που τον σκευτεται ο ανατοληκος. Αλλα αυτος ο πνευαντικος κοσμος δεν ειναι αυτονομος και χαοτηκος, παρα ειναι η κληρονομια του Χριστου οποιος ειπε »Η δικη μου ειναι ολη η γη και ολα τα επουρανια»
Δεν γινεται να λαμβανουμε απο τον Θεο, ουτε το ουρανο, ουτε την γη. Αυτο το καταλαβουνε οι ορθοδοξοι Βαλκανοιι., η οποιο συνεχια λενε «κλευμενο...αναθευμενο»
Ουτε εδω, μες την πραγματικη και μυστικη, τα Βαλκανια δεν μπορουν να ειναι στην μεση της Ανατολης και Δυσης, αρρα να ανεβουν πανο απο ενα και το αλλο, για να ειναι το φως στο ενα και το αλλο. Να ειναι ανω απο την Ανατολη και Δυση


Αγ. Νικολαος Βελιμιροβιτς

Απο το βιβλιο «Ανατολη και Δυση»
Μεταφραση by Srxx

Thursday, January 25, 2007

Ο искрености (чистоћи срца)

Два тамна камена, наизглед ружна, тмурна и прљава, без икаквих емоција, без живота, без радости, када се сударе, стварају живот, стварају искру. Леп, оштар и сићушан сноп светлости, који је чиста искреност.
Искреност, та два, тупа и гола камена, који немају никаквог духа у себи. Дијаманти и драго камење имају нешто што ти ружно сиво камење немају. Имају лепоту, која очара људско срце, али су беживотни, не могу да произведу искру. Како су онда они драго камење, кад у њима уствари, нема ничега драгог и плодоносног. Искра, као слика стварања живота из ништавила, из ничега је опет, већа драгост и веће чудо него ли сви дијаманти, који да би се опет, видели, треба нешто да искри. Такви су и људи, тамни, и бездушни, но увек треба бити спреман на то да ће и ти мрачни и прљави људи једном да заискре. Треба само имати нешто, што би ту искру искрености одржало у животу, и од ње направити пламен који би сијао, грејао и обасјавао све око себе. Ако опет, тај пламен не контролишеш, он се може окренути против тебе, и опећи те. Далеко од тога да искреност није добра ствар, али превелика доза искрености, може човека опећи као пламен. Шта је искреност?
Треба ли бити искрен када се ради о лошим стварима и делима? Они којима је искреност изнад свега мисле да треба. То су они људи, који несвесно запале искру, и пусте пламен да гори, не контролишући га, до мере, док се он не претвори у стихију, у огањ, који је изнад моћи људске, огањ који иза себе сеје смрт и пустош. Огањ који више не подсећа на ону искру, већ на пакао.

О осуђивању других

Не судите, да вам се не суди. Правда је слепа, и није увек разлог твог или било чијег суда. Запиташ ли сам себе, пре него што неком судиш, колико си ти праведан да о некоме доносиш суд? Колико си ти искрен, да некоме судиш за неискреност? Колико си ти добар да судиш некоме ко је зао? Да ли се усудиш, да себе ставиш на суд, пре неголи неког другог. Не, зато што ти твоја самосвест то не дозвољава, зато што мислиш у својој сали кривих огледала, како си ти лепши, праведнији и бољи од других. Та твоја искривљена слика самог себе те охрабрује у твојим мислима о другима. Себе најмање познајеш, а друге судиш само према неким одразима њихове душе. Одакле онда узимаш себи за право да судиш онима, које у основи и не познајеш? Запиташ ли се то? Ако не, требао би.
Стави себе на суд, преиспитај своје поступке, сваки пут када пожелиш да судиш другоме. Замисли колико ће прљавштине и смрада изаћи из твоје душе. Онда, када увидиш колико си мали и беспомоћан, није ти до суда, него ти је до милости, милости од самог себе. Погледај себе, на шта ти личиш, бедни човечуљку, па тек онда суди некоме већем од себе. Велики људи одговарају пред Богом за велика дела, велики нељуди, пред Богом одговарају за своја велика недела, а твој суд, мали човече, је ту непотребан јер само себи на врат стављаш јарам који не можеш да понесеш, стављаш на себе јарам суда, који ти нити припада нити би, да си иоле свестан суда, икада прихватио такву благодет, боље речено, клетву.
То што чиниш, свесно или не, тиме што судиш другима, само пљујеш у облаке, али ти се пљувачка враћа на твоје лице, и од твоје лепоте остаје само упљувана слика бившег човека, бедна карикатура и смејурија. Суди, и сам ћеш себе пресудити. Ако пустиш друге да ти суде, то је само на твоју корист, али ти немој. Нека, пусти друге нека уздигну своју осакаћену сујету, али моли се за њих, да се уразуме, да не остану лакријаши до века, већ да се сете оних гласова, „крв његова на нас и на нашу децу“. Замисли те тешке речи највећих од неправедних, повиканих на име Бога. Крв Божија на њих и на њихову децу. Где си ти у свему томе, ти који судиш другоме. Да ли и ти желиш крв Његову на теби, и на твојој деци? У име чега? У име какве правде? Какве истиности? Какве части?
Смешни и мали човече, бивши човече, уразуми се, и суди мало себи, па ћеш увидети колико си лош, колико си слаб, и колико си бедан. Онда позови име Божије и гледај, искупљуј своје врме и спасавај се.