Monday, November 20, 2006

november in Belgrade


Saint Marks orthodox cathedral at Tashmaidan, Belgrade

Saint Marks orthodox cathedral in Belgrade

О недостатку љубави

„Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које одзвања, и прапорац који одјекује“.
Апостол Павле (посланица Коринћанима)



У времену у коме живимо, трговина и тржиште је покретач свега. Тржиште само од себе подразумева размену. Услуга за паре, сировина за готов производ, паре за ум. Све се продаје, од интелекта до људског тела. Безусловност више не постоји. Свему мора постојати гаранција и у све се мора улагати, да би се оно само исплатило и да би имало добит. То је нормална појава у данашњем времену, али, она је са собом донела неприродно стање свести, недостатак љубави.
Ако је љубав условљена, онда је бесмислена. Ако љубав треба платити или заслужити, онда је тамо не треба тражити јер је и нема. Људи погрешно поимају љубав, постиовећују је са трговином. Ти мени поверење, ја теби љубав. Звучи нормално у времену у коме све кошта. Љубав нема цену јер је непроцењива. Условљена љубав је бесмислица наше цивилизације, нус производ наше културе и времена. Да би нас неко волео, ми то морамо платити неким моралним средствима као што су, поверење, разумевање,искреност, поштење, не знајући да то нису средства стицања љубави, већ њене последице. Степен по степен, пут до савршенства у љубави.
Основни камен темељац љубави је саможртвовање, спремност унижења свог ега, своје сујете.Кад човек крене од тога, онда може рећи да уме да воли. Ако човек пак, не саможртвујући себе, покушава да услови љубав онда се она може назвати љубазношћу, или боље речено љубошћу (еквивалетном лудости).Љубав није услов, нити циљ, него је она Смисао. Она даје смисао свему, она даје светлост нама малим и униженим људима. Без ње, ништа не би имало смисла, нити би живот имао било каквог смисла. Када би људи разумели да циљ живота није и не требају бити положај, статус, став, богатство и имање, већ проста Љубав, онда би умели да мање цене себе, а да више цене друге. Ако би сви имали такав узајаман однос, онда би ово време и овај простор имали смисао. Ако волимо себе а поштујемо друге, онда смо само лицемерни црви. Ако волимо друге, а поштујемо себе, онда је све много другачије. Велики философ Сократ је једном поставио то питање. Шта је битније, волети, или бити вољен? Ја сам до скоро живео у убеђењу да је битније бити вољен, мада сад видим, да је то само храњење личне сујете, бесмислица и превара. Волети, страдати, горети, жртвовати се, трпети…ту је сва лепота постојања. Тек тада, када удахнеш, знаш да волиш тај ваздух јер те он држи живим. Више волиш ваздух него свој сопствени живот, јер он даје и другим људима себе, да га удишу, да постане део њих, да буду ту где су, поред тебе, јер ако би ти сам уздисао тај ваздух, а други не, да ли би био срећан? Не би, веруј ми, јер би био сам. Не усамљен, него сам. Имао би га са себе, али би ценио само себе.
Воли ваздух који дишеш, јер он постоји из љубави, јер га је створила Љубав над Љубавима и Мудрост над мудростима, безусловно, из суште љубави.