Ο искрености (чистоћи срца)

Два тамна камена, наизглед ружна, тмурна и прљава, без икаквих емоција, без живота, без радости, када се сударе, стварају живот, стварају искру. Леп, оштар и сићушан сноп светлости, који је чиста искреност.
Искреност, та два, тупа и гола камена, који немају никаквог духа у себи. Дијаманти и драго камење имају нешто што ти ружно сиво камење немају. Имају лепоту, која очара људско срце, али су беживотни, не могу да произведу искру. Како су онда они драго камење, кад у њима уствари, нема ничега драгог и плодоносног. Искра, као слика стварања живота из ништавила, из ничега је опет, већа драгост и веће чудо него ли сви дијаманти, који да би се опет, видели, треба нешто да искри. Такви су и људи, тамни, и бездушни, но увек треба бити спреман на то да ће и ти мрачни и прљави људи једном да заискре. Треба само имати нешто, што би ту искру искрености одржало у животу, и од ње направити пламен који би сијао, грејао и обасјавао све око себе. Ако опет, тај пламен не контролишеш, он се може окренути против тебе, и опећи те. Далеко од тога да искреност није добра ствар, али превелика доза искрености, може човека опећи као пламен. Шта је искреност?
Треба ли бити искрен када се ради о лошим стварима и делима? Они којима је искреност изнад свега мисле да треба. То су они људи, који несвесно запале искру, и пусте пламен да гори, не контролишући га, до мере, док се он не претвори у стихију, у огањ, који је изнад моћи људске, огањ који иза себе сеје смрт и пустош. Огањ који више не подсећа на ону искру, већ на пакао.

О осуђивању других

Не судите, да вам се не суди. Правда је слепа, и није увек разлог твог или било чијег суда. Запиташ ли сам себе, пре него што неком судиш, колико си ти праведан да о некоме доносиш суд? Колико си ти искрен, да некоме судиш за неискреност? Колико си ти добар да судиш некоме ко је зао? Да ли се усудиш, да себе ставиш на суд, пре неголи неког другог. Не, зато што ти твоја самосвест то не дозвољава, зато што мислиш у својој сали кривих огледала, како си ти лепши, праведнији и бољи од других. Та твоја искривљена слика самог себе те охрабрује у твојим мислима о другима. Себе најмање познајеш, а друге судиш само према неким одразима њихове душе. Одакле онда узимаш себи за право да судиш онима, које у основи и не познајеш? Запиташ ли се то? Ако не, требао би.
Стави себе на суд, преиспитај своје поступке, сваки пут када пожелиш да судиш другоме. Замисли колико ће прљавштине и смрада изаћи из твоје душе. Онда, када увидиш колико си мали и беспомоћан, није ти до суда, него ти је до милости, милости од самог себе. Погледај себе, на шта ти личиш, бедни човечуљку, па тек онда суди некоме већем од себе. Велики људи одговарају пред Богом за велика дела, велики нељуди, пред Богом одговарају за своја велика недела, а твој суд, мали човече, је ту непотребан јер само себи на врат стављаш јарам који не можеш да понесеш, стављаш на себе јарам суда, који ти нити припада нити би, да си иоле свестан суда, икада прихватио такву благодет, боље речено, клетву.
То што чиниш, свесно или не, тиме што судиш другима, само пљујеш у облаке, али ти се пљувачка враћа на твоје лице, и од твоје лепоте остаје само упљувана слика бившег човека, бедна карикатура и смејурија. Суди, и сам ћеш себе пресудити. Ако пустиш друге да ти суде, то је само на твоју корист, али ти немој. Нека, пусти друге нека уздигну своју осакаћену сујету, али моли се за њих, да се уразуме, да не остану лакријаши до века, већ да се сете оних гласова, „крв његова на нас и на нашу децу“. Замисли те тешке речи највећих од неправедних, повиканих на име Бога. Крв Божија на њих и на њихову децу. Где си ти у свему томе, ти који судиш другоме. Да ли и ти желиш крв Његову на теби, и на твојој деци? У име чега? У име какве правде? Какве истиности? Какве части?
Смешни и мали човече, бивши човече, уразуми се, и суди мало себи, па ћеш увидети колико си лош, колико си слаб, и колико си бедан. Онда позови име Божије и гледај, искупљуј своје врме и спасавај се.