Neko u njoj ne uživa, neko je prezire, neko je mrzi, neko ima averziju, neko apatiju, neko depresiju, neko ništa. Ja opet, sa druge strane, excentrik, kao i po svakom drugom pitanju, volim jesen. Boje jeseni su na svoj način lepe. Svako godišnje doba, pa i ovo, ima neku svoju draž, svoj miris, svoju poruku. Neko želi da je shvati i shvati je, neko ne. Promena, priroda se menja, preobražava se. Metamorfoza svega. Ljudi opet na sebi svojstven način, kako mogu samo socijalne životinje, sve komplikuju i u svemu vide samo ono loše, ono zlo, ono u sebi, oko sebe i SEBE. Sve počinje od nas samih i tu se i završava. Jesen opet, ide svojim tokom, donosi novu priliku za promenom, novu priliku za životom. Ovo umire da bi se buduće rodilo. Miruje, stagnira, sprema se novi život. Koliko ta smrt bilo čega, pa i najtanjeg lista morbidno delovala, opet je tu vaskrsenje, preobražaj, mogućnost za novim, razgranatijim, cvetnijim i višim stablom koje se obrađa i oživljava iz nova. Da vidimo kako će to izgledati. Ajde da se setimo budućnosti. Ajde da joj se radujemo.
Prošlost su knjige, iako kažu da je Historia Magista Vitae, to govore opet sa težnjom ka buducem, ka eshatonu, ka onome što dolazi a već je bilo. Sećanje na budućnost.
No comments:
Post a Comment