Monday, September 08, 2008
OSTRVO
Osveta ruske kinematografije i vrednovanje ljudskog zivota.Za razliku od ustaljenog americkog nasilja u kome je dostignut krajnji limit nevrednovanja ljudskog lika, bica i dela, u kome se celo postojanje i sva sustina bistvovanja svodi na jedan zvucni efekat i profesionalno padanje kaskadera u raznim krajnje neverovatnim pozama, ovde se jednom ,nepravedno oduzetom ljudskom zivotu posvecuje ceo film.Griza savesti, u nekom delu poistovecena sa Raskoljnikovom kajanju, a sa druge strane vera Karamazova i istinsko pokajanje i nada u vecni mir. Iskreno, ostadoh bez reci.Vredi videti.
Friday, July 04, 2008
JADOVNO
Jadovno. Moja tuga, moj jad,
moj bol,moj ponos, moja radost.
Moja nesreca, moje praznovanje,
moj praznik, moje tihovanje
moje sozercanje, moje bistvovanje
Moje jadovno, sudbina moja
Sudbina mog roda
Hristonosnog u vekove!
Saturday, May 10, 2008
Moj Dragane moja grudo leda
Narodna pesma iz Srbske Krajine, Dalmacije
Traditional song from Serbian Krayina (Dalmatia)
Thursday, May 01, 2008
Na Jadovnom na Velebitu
Jadovno. Put iz Gospića prema Jadovnom vodi najpre asfaltnom cestom prema Brušanima i Karlobagu. Posle jedno 7-8 km skreće se desno u selo Trnovac, na mestu gde skreće i kameni put za Smiljane, rodno mesto Nikole Tesle, takođe mnogostradalno srpsko selo pod Velebitom kao i brojna druga sela u Lici.
Malo hrvatsko selo Trnovac nalazi se u samom podnožju Velebita, nepuna 2 km od puta Gospić - Karlobag. Neposredno iza njega počinje uspon obroncima Velebita do Jadovnog.
Interesantno je zapaziti da se na izlazu iz Trnovca ka Velebitu nalazi rimokatolička crkva "Gospa od sedam žalosti", a iznad ove stepenasti "Križni put", upravo kraj puta za Jadovno. Čudna i nesvakidašnja simbolika! Žalosti i patnje Majke Božje zbog krstonosnog puta Sina Njenog. I onih, dodali bismo, koji tim krsnim putem pođoše na Jadovno mnogožalosno. Da li je ova crkva slučajno tako nazvana ili je kod čestitih rimokatolika ovoga kraja, hotimice ili nehotice, progovorila savest hrišćanskog sastradavanja sa prognanima pravde radi i sateranima nedužno i nevino u bezdane jame Jadovna? Bilo šta da je, proročka simbolika ovog hrama Bogomatere Raspetoga Hrista, kao i samo ime Jadovno, govore već mnogo sami po sebi.
O Jadovnu je pisano i napominjano, ali ne nikako dovoljno. Daleko manje nego što ono zaslužuje. U svojoj jedinstveno potresnoj veličanstvenosti ono i danas stoji tiho i nemo, pokriveno grobnom tišinom i mučeničkim mirom. Ako i neka ga, ono nije zaboravljeno.
Da pomenemo ipak dva novinska napisa, koji su se nešto pre našeg puta pojavili u štampi, a oba govore o Jadovnu. U "Ličkom Vjesniku" /izlazi u Gospiću, broj od 15. 6. 83./, u rubrici "Pisma čitalaca", objavljen je sledeći tekst jednog čitaoca: "Pročitavši to /reč je o akciji u opštini Titova Korenica da se obeleže "pre jame na Prijeboju u kojima je izgubilo život nekoliko stotina nevinih žrtava", tj. nevinih Srba - naša primedba/ sjetih se Jadovnog na Velebitu, gdje je za vrijeme NOB-a u jamu bačeno nekoliko hiljada nevinih žrtava. U namjeri da ukažem na dostojnije obilježavanje ovog mjesta, ne želim umanjiti značaj mjesta na području općine Titova Korenica. Dapače, smatram da sva ta mjesta treba dostojanstveno obilježiti. Vjerujem da gotovo nema odraslog čovjeka u našoj republici, kao i široj društvenoj zajednici, a da nije čuo za zloglasno Jadovno, koje je žrtvama ravno najvećim stratištima u našoj zemlji. Ipak, ovo spomen - obilježje izgleda jadno i nedostojno tolikih žrtava. U to sam se uvjerio kad sam nedavno boravio u Lici i posjetio to mjesto. Put do Jadovnog je veoma težak i gotovo nepristupačan. Za pješačenje je predaleko, a automobilom je krajnje rizično poći. Nema nikakvih oznaka ni putokaza. Onaj tko ne pozna ovaj kraj, vrlo teško bi došao do zloglasne Šaranove jame, koja je progutala tolike nevine žrtve. Sama jama je također grubo i nedovoljno obilježena. Ploča kojom je obilježeno ovo mjesto je minijaturna i teško uočljiva. Sve ovo djeluje jadno, napušteno, zaboravljeno i stravično. Upravo se pitam, kako do danas još ništa nije poduzeto da se ovo mjesto na neki način bolje obilježi. Tko je ovdje zakazao ? Bilo bi mi drago, kad bih u nekom od narednih brojeva vašeg lista pročitao nešto o poduzetim akcijama da se Jadovno učini dostupnim i da se bolje obilježi". Sledi potpis:
"Ilija Panjković, Bjelovar".
Drugi napis je iz pera inostranog novinara Heiko Floaua /U "Ziddojče Cajtung", Minhen, od 16. 9. 83./, gde između ostaloga stoji o Jadovnom ovo: "Kod Jadovna, u Lici, koja je naseljena Srbima i Hrvatima ali pripada Hrvatskoj, desetine hiljada pravoslavnih Srba bačeno je u jamu duboku stotinu metara. Ekumenizam? - pitaju se u pravoslavlju Srbije. Naravno! - tako odgovaraju, ali tek tada kada katolici i pravoslavni budu izrazili spremnost da u Jadovnu zajednički podignu pokajničku kapelu".
Toliko iz najskorije štampe o Jadovnu, a mi da se vratimo našem služabnom putovanju na Jadovno.
Od pomenute Gospine crkve u Trnovcu uspon uz Velebit ide oko 5-6 km, kamenim ali izlokanim putem koji vodi ličkom stranom Velebita kroz planinu, u pravcu Senja, dok se ne dođe na jednu omanju visoravan koja još od ranije nosi mnogo simbolično ime Jadovno.
Tu, na toj planinskoj zaravni, iza malog naselja Jadovno, u toku letnjih meseci 1941. godine bio je smešten relativno kratkotrajni ali zato sigurno najstravičniji ustaški logor, koji je kao isključivu namenu imao - genocidno zatiranje Srba, i to najpre Srba iz Like. Dovođeni su na Jadovno i Srbi iz drugih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske, dovođeni i drugi ljudi iz "nehrvatskih skupina stanovništva", ali je Jadovno pre svega bilo jama i grobnica ličkih Srba. I to samo zato što su pravoslavne vere i srpske nacionalnosti.
Na izlazu iz ove jadovinske visoravni danas stoji drvena rampa, ali kako je rampa bila otvorena mi smo krenuli dalje. Put ide uz padine Velebita i dovodi nas do uske a na stotinu metara duboke Šaranove jame /ime je, kažu, dobila po čobančetu Šaranu, koje je nekada ranije u nju upalo/. Od Šaranove jame put ide koso uz planinsku padinu do jame na Grginom brijegu i do drugih ponornih jama kojima izobiluje kraško tlo Velebita.
Prema "Enciklopediji Jugoslavije", planina Velebit, jedna od najdužih u našoj zemlji, građena je od karbonatnih stena i ima dosta škriljaca i krečnjaka, kao i kraško podzemlje sa snažnom podzemnom cirkulacijom vode, te mnoštvo lomova i vrtača, dubokih pećina i još dubljih jama /koje mogu biti i stepenaste, sa proširenjima u vidu prostranih galerija/. Sa kontinentalne, ličke strane Velebit je pokriven dosta gustom šumom, najviše bukovom, smrekovom i borovom.
Po svemu sudeći, čudna planina, sa čudnom utrobom i još čudnijom istorijom! Ako nipočemu drugom, Velebit će ostati u istoriji nezaboravljen svojim Jadovnom, našom ljudskom tragičnom sudbinom u poslednjem ratu. Pre svega, tragičnom sudbinom Srpskog naroda ovih krajeva. I ne manje, ako ne i više, zloslutnom sudbinom počinioca te tragedije.
Odmah po stvaranju svoj zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, ustaše su počele takozvano "čišćenje terena", to jest nastojali su što pre stvoriti rasistički "čisti hrvatski prostor" /nešto slično današnjoj težnji za "etnički čistim Kosovom"/. Oni su stoga brzo otpočeli najpre pojedinačno a onda i masovno ubijanje i uništavanje, pre svega Srba, a onda i drugih nedužnih ljudi.
Pojedinačne zločine, po Lici i drugde, ustaše su činile već od prvih dana svoje strahovlade, koja je počela odmah po kapitulaciji i osnivanju N. D. Hrvatske. Treba znati da je kapitulacija u Gospiću objavljena već 10. aprila 41. /u 5 časova po podne/, posle čega ustaše u Gospiću i Lici preuzimaju vlast u svoje ruke i već istog dana počinju hapšenja Srba /pet ljudi iz Smiljana, 18 ljudi iz Bogdanića/, punjenje Gospićkog zatvora, i bacanje u jame: u Bužimu, Janči i Jadovnom. /Vidi i Jakov Blažević, knj. "Suprotstavljanja…" 1980., str. 89 - 90/.
Ustaše ubijaju najpre sveštenike, učitelje i druge viđenije ljude, a bilo je ubijanja i svih Srba odreda, ko god im padne šaka. Ova prva svoja zlodela ustaše su donekle prikrivale, pripremajući se za ispunjenje svog glavnog plana - masovnog progonjenja i istrebljenja Srba, tj. genocida nad Srbima putem pokolja ili prekrštavanja. No da vidimo najpre situaciju izvan Gospića.
U Ličkom Petrovom Selu /pobijeno 900 ljudi/, u Vrhovinama, u Otočcu /gde i do danas postoje neispitane masovne grobnice Srba/, u Teslinom Smiljanu kod Gospića /pobijeno i poklano 650 Srba, od kojih su mnogi živi u kućama spaljeni/, u gospićkim selima Lipe, Ploča i Papuča /pokolj svih zatečenih porodica/, u selu Divoselu južno od Gospića /zajedan dan poklano i pobijeno oko 700 duša/, i južnije, u Medaku /gde su u vrebačkim i medačkim borovim šumama - plantažama ustaše pobile i zakopale oko 1.000 ljudi/, pa u Gračacu i okolini /početkom avgusta 41. masovno poklano oko 500 Srba/- sve jedan i isti ustaški genocid nad srpskim življem, kao uostalom i drugde: po Bosni /samo u trouglu Bihać - Krupa - Cazin pobijeno tih dana oko 20.000 Srba/, u Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini, po čitavoj NDHaziji.
Najstrašnije od svega je bilo što je narod često obmanjivan, prosto demonski lagan, pa je, pozivan i prisilno sabiran, išao u povorkama, kao jaganjci na za klanje, ponekad čak i pevajući. Govoreno im je da idu na rad u neki drugi kraj, ili u Nemačku. A kome je i moglo pasti na um da im je spremano to i takvo bezumlje?!
Svetim Novomučenicima Srpskim
tropar, Glas 8
Sveti Nikolaj ohridski i zicki
Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi,
Postradaste telom, zemlja se rastuži,
Al' spasoste duše, nebo; veseli;
A pretci se vaši raspevaše nebom,
Na kapiji raja sretoše vas s pesmom:
"Imena su vaša u Knjizi večnosti,
Ulazite u raj, Deco besmrtnosti".
Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas:
"Mučenici Novi, molite se za nas!"
Iz knjige "Od Kosova do Jadovna" Preosvestenog episkopa Atanasija Jevtica
Malo hrvatsko selo Trnovac nalazi se u samom podnožju Velebita, nepuna 2 km od puta Gospić - Karlobag. Neposredno iza njega počinje uspon obroncima Velebita do Jadovnog.
Interesantno je zapaziti da se na izlazu iz Trnovca ka Velebitu nalazi rimokatolička crkva "Gospa od sedam žalosti", a iznad ove stepenasti "Križni put", upravo kraj puta za Jadovno. Čudna i nesvakidašnja simbolika! Žalosti i patnje Majke Božje zbog krstonosnog puta Sina Njenog. I onih, dodali bismo, koji tim krsnim putem pođoše na Jadovno mnogožalosno. Da li je ova crkva slučajno tako nazvana ili je kod čestitih rimokatolika ovoga kraja, hotimice ili nehotice, progovorila savest hrišćanskog sastradavanja sa prognanima pravde radi i sateranima nedužno i nevino u bezdane jame Jadovna? Bilo šta da je, proročka simbolika ovog hrama Bogomatere Raspetoga Hrista, kao i samo ime Jadovno, govore već mnogo sami po sebi.
O Jadovnu je pisano i napominjano, ali ne nikako dovoljno. Daleko manje nego što ono zaslužuje. U svojoj jedinstveno potresnoj veličanstvenosti ono i danas stoji tiho i nemo, pokriveno grobnom tišinom i mučeničkim mirom. Ako i neka ga, ono nije zaboravljeno.
Da pomenemo ipak dva novinska napisa, koji su se nešto pre našeg puta pojavili u štampi, a oba govore o Jadovnu. U "Ličkom Vjesniku" /izlazi u Gospiću, broj od 15. 6. 83./, u rubrici "Pisma čitalaca", objavljen je sledeći tekst jednog čitaoca: "Pročitavši to /reč je o akciji u opštini Titova Korenica da se obeleže "pre jame na Prijeboju u kojima je izgubilo život nekoliko stotina nevinih žrtava", tj. nevinih Srba - naša primedba/ sjetih se Jadovnog na Velebitu, gdje je za vrijeme NOB-a u jamu bačeno nekoliko hiljada nevinih žrtava. U namjeri da ukažem na dostojnije obilježavanje ovog mjesta, ne želim umanjiti značaj mjesta na području općine Titova Korenica. Dapače, smatram da sva ta mjesta treba dostojanstveno obilježiti. Vjerujem da gotovo nema odraslog čovjeka u našoj republici, kao i široj društvenoj zajednici, a da nije čuo za zloglasno Jadovno, koje je žrtvama ravno najvećim stratištima u našoj zemlji. Ipak, ovo spomen - obilježje izgleda jadno i nedostojno tolikih žrtava. U to sam se uvjerio kad sam nedavno boravio u Lici i posjetio to mjesto. Put do Jadovnog je veoma težak i gotovo nepristupačan. Za pješačenje je predaleko, a automobilom je krajnje rizično poći. Nema nikakvih oznaka ni putokaza. Onaj tko ne pozna ovaj kraj, vrlo teško bi došao do zloglasne Šaranove jame, koja je progutala tolike nevine žrtve. Sama jama je također grubo i nedovoljno obilježena. Ploča kojom je obilježeno ovo mjesto je minijaturna i teško uočljiva. Sve ovo djeluje jadno, napušteno, zaboravljeno i stravično. Upravo se pitam, kako do danas još ništa nije poduzeto da se ovo mjesto na neki način bolje obilježi. Tko je ovdje zakazao ? Bilo bi mi drago, kad bih u nekom od narednih brojeva vašeg lista pročitao nešto o poduzetim akcijama da se Jadovno učini dostupnim i da se bolje obilježi". Sledi potpis:
"Ilija Panjković, Bjelovar".
Drugi napis je iz pera inostranog novinara Heiko Floaua /U "Ziddojče Cajtung", Minhen, od 16. 9. 83./, gde između ostaloga stoji o Jadovnom ovo: "Kod Jadovna, u Lici, koja je naseljena Srbima i Hrvatima ali pripada Hrvatskoj, desetine hiljada pravoslavnih Srba bačeno je u jamu duboku stotinu metara. Ekumenizam? - pitaju se u pravoslavlju Srbije. Naravno! - tako odgovaraju, ali tek tada kada katolici i pravoslavni budu izrazili spremnost da u Jadovnu zajednički podignu pokajničku kapelu".
Toliko iz najskorije štampe o Jadovnu, a mi da se vratimo našem služabnom putovanju na Jadovno.
Od pomenute Gospine crkve u Trnovcu uspon uz Velebit ide oko 5-6 km, kamenim ali izlokanim putem koji vodi ličkom stranom Velebita kroz planinu, u pravcu Senja, dok se ne dođe na jednu omanju visoravan koja još od ranije nosi mnogo simbolično ime Jadovno.
Tu, na toj planinskoj zaravni, iza malog naselja Jadovno, u toku letnjih meseci 1941. godine bio je smešten relativno kratkotrajni ali zato sigurno najstravičniji ustaški logor, koji je kao isključivu namenu imao - genocidno zatiranje Srba, i to najpre Srba iz Like. Dovođeni su na Jadovno i Srbi iz drugih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske, dovođeni i drugi ljudi iz "nehrvatskih skupina stanovništva", ali je Jadovno pre svega bilo jama i grobnica ličkih Srba. I to samo zato što su pravoslavne vere i srpske nacionalnosti.
Na izlazu iz ove jadovinske visoravni danas stoji drvena rampa, ali kako je rampa bila otvorena mi smo krenuli dalje. Put ide uz padine Velebita i dovodi nas do uske a na stotinu metara duboke Šaranove jame /ime je, kažu, dobila po čobančetu Šaranu, koje je nekada ranije u nju upalo/. Od Šaranove jame put ide koso uz planinsku padinu do jame na Grginom brijegu i do drugih ponornih jama kojima izobiluje kraško tlo Velebita.
Prema "Enciklopediji Jugoslavije", planina Velebit, jedna od najdužih u našoj zemlji, građena je od karbonatnih stena i ima dosta škriljaca i krečnjaka, kao i kraško podzemlje sa snažnom podzemnom cirkulacijom vode, te mnoštvo lomova i vrtača, dubokih pećina i još dubljih jama /koje mogu biti i stepenaste, sa proširenjima u vidu prostranih galerija/. Sa kontinentalne, ličke strane Velebit je pokriven dosta gustom šumom, najviše bukovom, smrekovom i borovom.
Po svemu sudeći, čudna planina, sa čudnom utrobom i još čudnijom istorijom! Ako nipočemu drugom, Velebit će ostati u istoriji nezaboravljen svojim Jadovnom, našom ljudskom tragičnom sudbinom u poslednjem ratu. Pre svega, tragičnom sudbinom Srpskog naroda ovih krajeva. I ne manje, ako ne i više, zloslutnom sudbinom počinioca te tragedije.
Odmah po stvaranju svoj zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, ustaše su počele takozvano "čišćenje terena", to jest nastojali su što pre stvoriti rasistički "čisti hrvatski prostor" /nešto slično današnjoj težnji za "etnički čistim Kosovom"/. Oni su stoga brzo otpočeli najpre pojedinačno a onda i masovno ubijanje i uništavanje, pre svega Srba, a onda i drugih nedužnih ljudi.
Pojedinačne zločine, po Lici i drugde, ustaše su činile već od prvih dana svoje strahovlade, koja je počela odmah po kapitulaciji i osnivanju N. D. Hrvatske. Treba znati da je kapitulacija u Gospiću objavljena već 10. aprila 41. /u 5 časova po podne/, posle čega ustaše u Gospiću i Lici preuzimaju vlast u svoje ruke i već istog dana počinju hapšenja Srba /pet ljudi iz Smiljana, 18 ljudi iz Bogdanića/, punjenje Gospićkog zatvora, i bacanje u jame: u Bužimu, Janči i Jadovnom. /Vidi i Jakov Blažević, knj. "Suprotstavljanja…" 1980., str. 89 - 90/.
Ustaše ubijaju najpre sveštenike, učitelje i druge viđenije ljude, a bilo je ubijanja i svih Srba odreda, ko god im padne šaka. Ova prva svoja zlodela ustaše su donekle prikrivale, pripremajući se za ispunjenje svog glavnog plana - masovnog progonjenja i istrebljenja Srba, tj. genocida nad Srbima putem pokolja ili prekrštavanja. No da vidimo najpre situaciju izvan Gospića.
U Ličkom Petrovom Selu /pobijeno 900 ljudi/, u Vrhovinama, u Otočcu /gde i do danas postoje neispitane masovne grobnice Srba/, u Teslinom Smiljanu kod Gospića /pobijeno i poklano 650 Srba, od kojih su mnogi živi u kućama spaljeni/, u gospićkim selima Lipe, Ploča i Papuča /pokolj svih zatečenih porodica/, u selu Divoselu južno od Gospića /zajedan dan poklano i pobijeno oko 700 duša/, i južnije, u Medaku /gde su u vrebačkim i medačkim borovim šumama - plantažama ustaše pobile i zakopale oko 1.000 ljudi/, pa u Gračacu i okolini /početkom avgusta 41. masovno poklano oko 500 Srba/- sve jedan i isti ustaški genocid nad srpskim življem, kao uostalom i drugde: po Bosni /samo u trouglu Bihać - Krupa - Cazin pobijeno tih dana oko 20.000 Srba/, u Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini, po čitavoj NDHaziji.
Najstrašnije od svega je bilo što je narod često obmanjivan, prosto demonski lagan, pa je, pozivan i prisilno sabiran, išao u povorkama, kao jaganjci na za klanje, ponekad čak i pevajući. Govoreno im je da idu na rad u neki drugi kraj, ili u Nemačku. A kome je i moglo pasti na um da im je spremano to i takvo bezumlje?!
Svetim Novomučenicima Srpskim
tropar, Glas 8
Sveti Nikolaj ohridski i zicki
Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi,
Postradaste telom, zemlja se rastuži,
Al' spasoste duše, nebo; veseli;
A pretci se vaši raspevaše nebom,
Na kapiji raja sretoše vas s pesmom:
"Imena su vaša u Knjizi večnosti,
Ulazite u raj, Deco besmrtnosti".
Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas:
"Mučenici Novi, molite se za nas!"
Iz knjige "Od Kosova do Jadovna" Preosvestenog episkopa Atanasija Jevtica
Tuesday, April 22, 2008
Χαίρε Σερβία
Τον Ιλιο σου φωρανε στης σημαίες,
Ζείς στην άγρια περιφανία των γιών σου.
Τον ουρανο σου το φωτεινω τον εχουμε παρει μαζι μας,
και αυγές για να λαμπουν στους δρομους στον ονειρων.
Ακωμα εισαι μαζι μας, Αγια Μανα που την βασανιζουν,
ολες η φωτιες σου ειναι του σπαθιου οι ηχοι
Ολα τα ποταμια σου στης φλεβες μας τρεχουν,
ολοι οι ανεμοι σου στην εκδίκηση και στην ανταρσία.
Eιμαστε το πλασμα σου και η μοιρα σου,
το χτιπημα της καρδιας σου στο διάστημα. Eώνειο.
Η μοιρα σου ειναι γραμμενη στο μέτωπο τοθ γιου σου,
στο σπαθι του ο λογος σου, τρομερος και απεριγραφως.
Με το γαλα του στήθου σου μας δηλητηριάζες
Στο πονο και στην Δοξα να `μαστε προτοι
Οι δυο δυδιμοι που γενησες ειναι
Μαρτυρας και υρωας, σταγόνα του αιματος και δακριου.
Εισαι το σημείο στον ουρανο,και φως στο σκοταδι,
λίκνο και τάφε, στο φωρεμα του ιλιου.
Eισαι η πικρη όρκη του παθος και δυναμης.
Ο μονος δρομος που οδιγει στην κορυφή.
Ειμαστε οι σάλπιγγες της νικης σου και τα κηματα.
της πυρκαγιάς της θαλασσας σου
Ειμαστε, καλη μανα, εκεινη που δωσανε
σταγόνα του αιμα για καθε σταγονα του γαλα σου!
Ιωαννης Ντουτσιτς
Ο Ιωαννης Δουτσις ηταν ενας απο σπουδεοτερους Σερβους ποιητες του 20του εωνα. Γεννηθηκε στην πολη Τρεμπιγνιε στην ανατολικη Ερζεγοβινη, την οποιοα την αγαπουσε οσο και την Σερβια, την πατριδα του. Σπουδαζε στο Σαραγιεβο, και εγεινε καθηγητης στην Μπιελινα, οπου τον πιανουνε οι Αυστριακη και τον στελνουνε για μερηκα χρονια στην φιλακη λογο της πατριοτικης του ποιησης.
Ο Βασσιλιας της Σερβιας Πετρος `Α τον στελνει ος Πρεζβη στην Ισπανια, Ρουμανια, Ιταλια, Κωνσταντινουπολη. Οταν οι κομουνιστες πηραν την Γιουγκοσλαβια, ο Ντουτσιτς παει ΗΠΑ οπου και πεθενει.
Ηθελε να τον ταψουνε σε ενα λοφο κοντα στην πολη του. Εχει αφοισει μερηκα λεφτα για να χτιστει μια εκκλησια δυπλα στον ταφο του. Δεν εχει αναφερει για ποιο λοφο μιλουσε. Η ιδεα και η ευχη του εγειναν πραγμακοτητα 60 χρονια μετα απο την κιδεια του στην Αμερικη. Σπουδαιος Σερβος ποιτης Ματθαιος Μπτετσκοβιτς και ο δεσποτης της πασην Ερζεγοβινης Αθανασιος ξαναρχιζουνε με την ιδεα για να χτιστει η εκκλησια και να μεταφερουν τα λειψανα του ποιτη στην πατριδα του, και δοξα το Θεω, ειναι εν ειρηνη, στον ταφο του, στην εκκλησια του, στην πολη του.
Tuesday, April 08, 2008
Just something i was thinking about
Косово може имати истинску независност једино ако Србија то призна.Дакле,док Србија не признаје Косово џаба и Америке и Норвешке па све да су предвођене и Лихтенштајном.
Kosovo can become fully independent only if Serbia recognizes that. Until that day, it is pointless unless Serbia does that. USA and Norway can recognize it...even if they are led by Lichtenstein.
Κοσοβο μπορει να γινει εναξαρτιτο μονο και μονο αν την εναξαρτια του,αναγνοριζει η Σερβια. Μεχρη εκεινη την μερα, τζαμπα και ΗΠΑ και Νορβιγια...ας τους οδιγει και το Λινχενσταιν.
Kosovo can become fully independent only if Serbia recognizes that. Until that day, it is pointless unless Serbia does that. USA and Norway can recognize it...even if they are led by Lichtenstein.
Κοσοβο μπορει να γινει εναξαρτιτο μονο και μονο αν την εναξαρτια του,αναγνοριζει η Σερβια. Μεχρη εκεινη την μερα, τζαμπα και ΗΠΑ και Νορβιγια...ας τους οδιγει και το Λινχενσταιν.
Wednesday, March 26, 2008
Tuesday, March 18, 2008
Ένα ποίημα της αμφισβήτησης
Εγω, ο δουλος του Θεου, ο Σερβος
Δυλωνω ελευθερα,
μέσω αλυσίδων και σύρματα,
μπροστά τους μάρτυρες:
Αγωνία εξουσία και την αδικία,
ότι είμαι ένοχος και παραδέχομαι μου έγκλημα.
Είμαι ένοχος ότι είμαι κάποιος
παρα να μην ειμαι και να μαι ο,τι να ναι.
Είμαι ένοχος ότι σε μια εποχή γενικου μίσους
Πηγαίνω σε μία Ορθόδοξη Χριστιανική εκκλησία.
και κάνω το σήμα του σταυρού πανο μου
με τρία δάχτυλα!
Είμαι ένοχος για την ύπαρξή μου
όταν εγώ δεν θα έπρεπε να ειμαι.
Έχω ένοχη για πολύ καιρό τώρα
διότι Στέκομαι όρθιος
βλέμμα μου και κατόπιν ουρανό, αντί του χόρτου
Είμαι ένοχος για έχοντας σηκώθη για την αδικία
Είμαι ένοχος!
Δυλωνω ελευθερα,
μέσω αλυσίδων και σύρματα,
μπροστά τους μάρτυρες:
Αγωνία εξουσία και την αδικία,
ότι είμαι ένοχος και παραδέχομαι μου έγκλημα.
Είμαι ένοχος ότι είμαι κάποιος
παρα να μην ειμαι και να μαι ο,τι να ναι.
Είμαι ένοχος ότι σε μια εποχή γενικου μίσους
Πηγαίνω σε μία Ορθόδοξη Χριστιανική εκκλησία.
και κάνω το σήμα του σταυρού πανο μου
με τρία δάχτυλα!
Είμαι ένοχος για την ύπαρξή μου
όταν εγώ δεν θα έπρεπε να ειμαι.
Έχω ένοχη για πολύ καιρό τώρα
διότι Στέκομαι όρθιος
βλέμμα μου και κατόπιν ουρανό, αντί του χόρτου
Είμαι ένοχος για έχοντας σηκώθη για την αδικία
Είμαι ένοχος!
Tuesday, March 11, 2008
Thursday, March 06, 2008
Moje licno Kosovo
Postoje mnogo nadahnitiji besednici, I mnogo prosvecenije duse koje jaucu na nepravdu ucinjenu nad nama. No ipak, imam smelosti, I imam obavezu da pustim I svoj glas, da cujete I moj jauk nad zemljom mi ubijenom, nad zemljom mi otudjenom.Moja je, kao od zlata jabuka, uzese je. Moja je, crnica, od koje sam stvoren I u koju cu se pretvoriti. Ne pripada ona meni, nego ja njoj. I zato ne mogu da je dam, zato ne mogu da je otudjim od sebe, jer sam od nje stvoren. Ma koliko tezio ka nebesima, znam da cu se u nju vratiti…znam da njoj svaki atom moga tela pripada. Nepravda sinova zemaljskih, mocnih I silnih, jakih a nepravednih. Sila zaista, Boga ne moli, niti Bozansku pomoc iste, no nepravda je nepravda, I njoj nema opravdanja. Nepravda ne ucinjena meni, ili nama, nego nepravda ucinjena vaskolikom covecanstvu. Ne mogu da je dam, mogu da mi je otudje. Ne smem da je pustim, mogu da mi je otmu. Ne mogu bez nje, jer je ona moja dusa. Sedim i gledam, no iako sam daleko telom, dusom sam tamo, na onom polju crnom Kosovskom, na kome je krvlju predaka mi, ispisana moja sudbina. Toliko krvi je tamo proliveno, toliko porodica utrto, toliko domova zapaljeno, toliko zla ucinjeno, toliko crkava poruseno, manastira opustelo, polja okorovljeno, sve to u ime neke svetlije i srecnije buducnosti, u ime buducnosti ljudi, koji ne shvataju, da ne mogu da kroje svoju sudbinu, te da svaki dah koji udahnu zavisi od Gospoda koji ih je, kao i mene stvorio. No ono sto ne moze i nece biti....u tu zemlju, u moju zemlju se nece pretvoriti, jer joj ne pripadaju. Raznece ih vetri kosovski, kao i sve ostale koji su hteli da na njoj budu…Uzalud se nadaju, i uzalud zidaju svoju buducnost tamo, gde je moja proslost, gde sam ja...gde sam bio i gde cu biti...I neka znaju..da je svaki dasak vetra pesma devojaka sa prela, da je svaki pupoljak bozura molitva monaska, da je svaki Kos dusa mojih predaka, i da je sve sto vide..ja i moje ja.Mo
Monday, February 11, 2008
Το λουκουμι και το διλιτιριο
Η Σερβια σημερα, ξαναβρισκεται σε μια παραπολυ δυσκολη θεση.Πρεπει να κανει την επιλογη της. Το μελλον η το παρελθον. Το μελλον ειναι αυτο που μπορει να ειναι και δεν ειναι..και το παρελθον ειναι...αυτο που ειναι..και χωρης την ιστορια..τι εισαι?
Λαοι οι οποιο δεν εχουνε μεγαλη ιστορια...φισικα θα επιλεξουν το μελλον. Λαοι, περισοτερα ορθοδοξοι τον βαλκανιον, κανουνε μια αλλη επιλογη..η οποιοα μερικες φωρες...
Subscribe to:
Posts (Atom)
