Moje licno Kosovo

Postoje mnogo nadahnitiji besednici, I mnogo prosvecenije duse koje jaucu na nepravdu ucinjenu nad nama. No ipak, imam smelosti, I imam obavezu da pustim I svoj glas, da cujete I moj jauk nad zemljom mi ubijenom, nad zemljom mi otudjenom.
Moja je, kao od zlata jabuka, uzese je. Moja je, crnica, od koje sam stvoren I u koju cu se pretvoriti. Ne pripada ona meni, nego ja njoj. I zato ne mogu da je dam, zato ne mogu da je otudjim od sebe, jer sam od nje stvoren. Ma koliko tezio ka nebesima, znam da cu se u nju vratiti…znam da njoj svaki atom moga tela pripada. Nepravda sinova zemaljskih, mocnih I silnih, jakih a nepravednih. Sila zaista, Boga ne moli, niti Bozansku pomoc iste, no nepravda je nepravda, I njoj nema opravdanja. Nepravda ne ucinjena meni, ili nama, nego nepravda ucinjena vaskolikom covecanstvu. Ne mogu da je dam, mogu da mi je otudje. Ne smem da je pustim, mogu da mi je otmu. Ne mogu bez nje, jer je ona moja dusa. Sedim i gledam, no iako sam daleko telom, dusom sam tamo, na onom polju crnom Kosovskom, na kome je krvlju predaka mi, ispisana moja sudbina. Toliko krvi je tamo proliveno, toliko porodica utrto, toliko domova zapaljeno, toliko zla ucinjeno, toliko crkava poruseno, manastira opustelo, polja okorovljeno, sve to u ime neke svetlije i srecnije buducnosti, u ime buducnosti ljudi, koji ne shvataju, da ne mogu da kroje svoju sudbinu, te da svaki dah koji udahnu zavisi od Gospoda koji ih je, kao i mene stvorio. No ono sto ne moze i nece biti....u tu zemlju, u moju zemlju se nece pretvoriti, jer joj ne pripadaju. Raznece ih vetri kosovski, kao i sve ostale koji su hteli da na njoj budu…Uzalud se nadaju, i uzalud zidaju svoju buducnost tamo, gde je moja proslost, gde sam ja...gde sam bio i gde cu biti...I neka znaju..da je svaki dasak vetra pesma devojaka sa prela, da je svaki pupoljak bozura molitva monaska, da je svaki Kos dusa mojih predaka, i da je sve sto vide..ja i moje ja.Mo