Ο искрености (чистоћи срца)

Два тамна камена, наизглед ружна, тмурна и прљава, без икаквих емоција, без живота, без радости, када се сударе, стварају живот, стварају искру. Леп, оштар и сићушан сноп светлости, који је чиста искреност.
Искреност, та два, тупа и гола камена, који немају никаквог духа у себи. Дијаманти и драго камење имају нешто што ти ружно сиво камење немају. Имају лепоту, која очара људско срце, али су беживотни, не могу да произведу искру. Како су онда они драго камење, кад у њима уствари, нема ничега драгог и плодоносног. Искра, као слика стварања живота из ништавила, из ничега је опет, већа драгост и веће чудо него ли сви дијаманти, који да би се опет, видели, треба нешто да искри. Такви су и људи, тамни, и бездушни, но увек треба бити спреман на то да ће и ти мрачни и прљави људи једном да заискре. Треба само имати нешто, што би ту искру искрености одржало у животу, и од ње направити пламен који би сијао, грејао и обасјавао све око себе. Ако опет, тај пламен не контролишеш, он се може окренути против тебе, и опећи те. Далеко од тога да искреност није добра ствар, али превелика доза искрености, може човека опећи као пламен. Шта је искреност?
Треба ли бити искрен када се ради о лошим стварима и делима? Они којима је искреност изнад свега мисле да треба. То су они људи, који несвесно запале искру, и пусте пламен да гори, не контролишући га, до мере, док се он не претвори у стихију, у огањ, који је изнад моћи људске, огањ који иза себе сеје смрт и пустош. Огањ који више не подсећа на ону искру, већ на пакао.