Мојој мајци, мојој Васкрсници!

"Плачем и ридам кад помислим на смрт и видим у гробу лежећу, по Образу Божијем саздану нашу красоту, како лежи без облика, без славе, без изгледа.
(Свети Јован Дамаскин)

Плакао бих да не верујем, ридао бих да нема Христа, јаукао бих да Христос не васкрсе. Узалуд би био свет. Узалуд би био човек. Узалуд би била ревност, узалуд би била жртва. Сви светови били би залуд.
Прошао сам кроз болест, прошао сам кроз смрт, заједно са тобом. Ти ми дајеш наду, ти си ми повратила веру. У свој тузи мојој, обрадовала си ме, красото саздана по образу Божијем. Васкрснице моја, васкрсао сам кроз твоју смрт.
Када дође човек до судњег дана, оголи се и покаже своју суштину. Све маске падну, остане огољена душа, остане суштаство човека. Неки људи покажу своју злобу, своје гризодушје, увиде своју немоћ, увиде своје промашаје, увиде своје заблуде.
А шта ти? Указа мени, слепом поред очију, чисту, суштаствену љубав, радост лику, радост успеха свог. У свој сиротињи показала си свету своје богатство:своју огољену душу, чисту и неикварену љубав, не само према мени, твом сину, него и према пријатељима и непријатељима.
Поносам сам што сам твој син, поносан сам што си ме ТИ родила. Поносан сам што си од мене направила човека. Сада, се радујем свим недаћама, свим мукама, губицима дома, украденом детињству, украденој привидној радости, јер сам кроз тебе спознао Истину, кроз твоју смрт, понављам, васкрсао сам. Ово пишем да ми буде вечна успомена на тебе, на последње дане проведене са тобом. Не пишем у празно. Пишем теби и у теби Богу који те је створио, који је створио и мене. Пишем и радујем се. Не могу више да плачем, плакао сам од сопствене немоћи, од соптственог стида, од неправде коју ти начиних, од сваке узалудне речи. Прошао сам са тобом Голготу, моја душа је пошла уз тебе уским путем којим је тешко ићи. Страдао сам са тобом јер сам изашао из утробе твоје, јер си ми подарила највећи дар: Живот, вечно постојање. Усадила си у мене веру у добро. Не величам те пред светом, бесмислено је, безразложно. Сав тај који те је упознао, упознао је твоју чврстину, твоју вољу, твоју љубав, твој осмех.
Ја сам имао ту срећу да ме на крају твог живота упознаш са дубином твоје душе, са твојом безграничном љубављу коју си ми описала само речима: СИН МОЈ!!! Знам колико ме волиш, знам да си ту, уз мене, до краја мог живота, утеха, нада, вера, ЉУБАВ! Јер узалуд би ми били сва знања и сви језици, да ту ЉУБАВ не имадох. Узалуд би били сви светови, све радости, све туге, да не познадох ту љубав, ту радост у страдању, тај мир. Знала си да ти је крај близу. Желим вечно да се сећам тренутка у коме си се пред крај свог живота причестила Пресветим Телом и пречасном Крвљу Христовом. Како си са последњим атомом снаге отворила своја уста да се сјединиш са Богом. Како су сузе лиле низ твоје лице Богом обасјано. О мајко, туго моја, радости моја! Надо моја!
Утешен сам, у миру сам! Предао сам те земљи, да те чува до дана васкрсења. Радујем се што ћу те видети, што ћу са тобом бити на Страшном суду, што ћеш бити заступница моја, молитва за мене. Тешим се, надам се спасењу, да будем у Богу са Тобом. Томе се надам, у то верујем, свим телом, свом душом-личношћу.
У тузи другима утехо. Показала си колико си се трудила да утешиш оне који страдају, а сама неутешна. Болеснима помоћнице, сећам се колико си предала себе другима који су страдали. Памтим. А памтим и колико су ти ти људи били захвални. Видео сам њихове сузе за тобом, искрене сузе.
Сад, кад више ниси овде, могу са поносом да те величам. Изгубила си дом, изгубила си два брата, никад их ниси преболела. Изгубила си ратом све, дом, пријатеље, дошла у нову средину, у земљу вавилонску, у прогонство. Удомила си се...али туговала за родним крајем. Туговала, не за станом , кућом, имањем, него за гробом брата свога!
Не оплакујем те, предао сам те Богу! Предао сам те Богомајки, највећој међу женама. Ниси никада упознала своју мајку а сада си са Обе. Ниси знала мајку, али си мајка какву би само пожелети свако могао. Све давала за нас, за своју децу, све наше туге проживела са нама, све наше радости биле су и твоје радости. Све наше страдање ти си доживљавала као ножеве у срце. Мајко! Моја мајко!
Био сам уз тебе, до краја твог живота, састрадавао сам тобом, али како си се само трудила да сакријеш бол од мене, како си била храбра. Речи твоје: "Овде сву ноћ плачу, јаучу, а ја се нисам ни чула" показале су ми колико вере и храбрости имаш у свом малом телу. Твоје сузе последње сам покупио, твоју тугу од растанка, твоју бригу за мене и сестру, за твоје највеће богатство.
Немаш свој дом, немаш ништа, немаш новац, немаш богатсва, а опет си показала шта ти је било све у животу. Ми, твоја деца. Смогла си снаге, да подигнеш своје руке, да нас загрлиш и прислониш на груди и изговориш: Ја сам богата жена!
Радујем ти се мајко, чекам свој судњи дан, и верујем свим бићем да ћу опет угедати кротак твој лик, да ћу поново осетити твоју љубав, да ћемо се заједно поново радовати... само следећи пут у вечности, на месту на коме нема смрти, болести, бола, сиромаштва, ратова, туге и страдања. Верујем и исповедам!
Нека ти је лака земља, нека ти је покој души, радости моја!
Радуј се Драга моја Драгице, драга моја Васкрснице! Христос Васкрсе!!!!!