"Плачем и ридам кад помислим на смрт и видим у гробу лежећу, по Образу Божијем саздану нашу красоту, како лежи без облика, без славе, без изгледа.
(Свети Јован Дамаскин)
Плакао бих да не верујем, ридао бих да нема Христа, јаукао бих да Христос не васкрсе. Узалуд би био свет. Узалуд би био човек. Узалуд би била ревност, узалуд би била жртва. Сви светови били би залуд.
Прошао сам кроз болест, прошао сам кроз смрт, заједно са тобом. Ти ми дајеш наду, ти си ми повратила веру. У свој тузи мојој, обрадовала си ме, красото саздана по образу Божијем. Васкрснице моја, васкрсао сам кроз твоју смрт.
Када дође човек до судњег дана, оголи се и покаже своју суштину. Све маске падну, остане огољена душа, остане суштаство човека. Неки људи покажу своју злобу, своје гризодушје, увиде своју немоћ, увиде своје промашаје, увиде своје заблуде.
А шта ти? Указа мени, слепом поред очију, чисту, суштаствену љубав, радост лику, радост успеха свог. У свој сиротињи показала си свету своје богатство:своју огољену душу, чисту и неикварену љубав, не само према мени, твом сину, него и према пријатељима и непријатељима.
Поносам сам што сам твој син, поносан сам што си ме ТИ родила. Поносан сам што си од мене направила човека. Сада, се радујем свим недаћама, свим мукама, губицима дома, украденом детињству, украденој привидној радости, јер сам кроз тебе спознао Истину, кроз твоју смрт, понављам, васкрсао сам. Ово пишем да ми буде вечна успомена на тебе, на последње дане проведене са тобом. Не пишем у празно. Пишем теби и у теби Богу који те је створио, који је створио и мене. Пишем и радујем се. Не могу више да плачем, плакао сам од сопствене немоћи, од соптственог стида, од неправде коју ти начиних, од сваке узалудне речи. Прошао сам са тобом Голготу, моја душа је пошла уз тебе уским путем којим је тешко ићи. Страдао сам са тобом јер сам изашао из утробе твоје, јер си ми подарила највећи дар: Живот, вечно постојање. Усадила си у мене веру у добро. Не величам те пред светом, бесмислено је, безразложно. Сав тај који те је упознао, упознао је твоју чврстину, твоју вољу, твоју љубав, твој осмех.
Ја сам имао ту срећу да ме на крају твог живота упознаш са дубином твоје душе, са твојом безграничном љубављу коју си ми описала само речима: СИН МОЈ!!! Знам колико ме волиш, знам да си ту, уз мене, до краја мог живота, утеха, нада, вера, ЉУБАВ! Јер узалуд би ми били сва знања и сви језици, да ту ЉУБАВ не имадох. Узалуд би били сви светови, све радости, све туге, да не познадох ту љубав, ту радост у страдању, тај мир. Знала си да ти је крај близу. Желим вечно да се сећам тренутка у коме си се пред крај свог живота причестила Пресветим Телом и пречасном Крвљу Христовом. Како си са последњим атомом снаге отворила своја уста да се сјединиш са Богом. Како су сузе лиле низ твоје лице Богом обасјано. О мајко, туго моја, радости моја! Надо моја!
Утешен сам, у миру сам! Предао сам те земљи, да те чува до дана васкрсења. Радујем се што ћу те видети, што ћу са тобом бити на Страшном суду, што ћеш бити заступница моја, молитва за мене. Тешим се, надам се спасењу, да будем у Богу са Тобом. Томе се надам, у то верујем, свим телом, свом душом-личношћу.
У тузи другима утехо. Показала си колико си се трудила да утешиш оне који страдају, а сама неутешна. Болеснима помоћнице, сећам се колико си предала себе другима који су страдали. Памтим. А памтим и колико су ти ти људи били захвални. Видео сам њихове сузе за тобом, искрене сузе.
Сад, кад више ниси овде, могу са поносом да те величам. Изгубила си дом, изгубила си два брата, никад их ниси преболела. Изгубила си ратом све, дом, пријатеље, дошла у нову средину, у земљу вавилонску, у прогонство. Удомила си се...али туговала за родним крајем. Туговала, не за станом , кућом, имањем, него за гробом брата свога!
Не оплакујем те, предао сам те Богу! Предао сам те Богомајки, највећој међу женама. Ниси никада упознала своју мајку а сада си са Обе. Ниси знала мајку, али си мајка какву би само пожелети свако могао. Све давала за нас, за своју децу, све наше туге проживела са нама, све наше радости биле су и твоје радости. Све наше страдање ти си доживљавала као ножеве у срце. Мајко! Моја мајко!
Био сам уз тебе, до краја твог живота, састрадавао сам тобом, али како си се само трудила да сакријеш бол од мене, како си била храбра. Речи твоје: "Овде сву ноћ плачу, јаучу, а ја се нисам ни чула" показале су ми колико вере и храбрости имаш у свом малом телу. Твоје сузе последње сам покупио, твоју тугу од растанка, твоју бригу за мене и сестру, за твоје највеће богатство.
Немаш свој дом, немаш ништа, немаш новац, немаш богатсва, а опет си показала шта ти је било све у животу. Ми, твоја деца. Смогла си снаге, да подигнеш своје руке, да нас загрлиш и прислониш на груди и изговориш: Ја сам богата жена!
Радујем ти се мајко, чекам свој судњи дан, и верујем свим бићем да ћу опет угедати кротак твој лик, да ћу поново осетити твоју љубав, да ћемо се заједно поново радовати... само следећи пут у вечности, на месту на коме нема смрти, болести, бола, сиромаштва, ратова, туге и страдања. Верујем и исповедам!
Нека ти је лака земља, нека ти је покој души, радости моја!
Радуј се Драга моја Драгице, драга моја Васкрснице! Христос Васкрсе!!!!!
Saturday, January 08, 2011
Tuesday, May 19, 2009
Ave Serbia!
Цео овај мали свет, независан у односу на законе и морална начела на којима почива људска цивилизација, битише на својим климавим и трулим ногама, као ругло и пародија на целокупно достигнуће људске цивилизације.
Верујем, и стојим при томе, да већина овог народа и даље живи у убеђењу да је највеће људско достигнуће точак. Тако шта није зачуђујуће, са обзиром на неандeрталски етос на коме ти и њима слични људи поимају наше друштво. Мала племенска заједница поносних и кршних балканаца, набеђених у своју Богом предодређену судбину страдања, и величине у мизерним и смешним делима, у већини случајева, неделима или умним делима за која не постоје рационална објашњења. Ношени туђим емоцијама, или интересима, свесни своје кривице, себе покушавају да прикажу као жртве система, туђег наравно, а свог никако . А и зашто би? Зар наш систем нижих вредности није бољи него њихов, заснован на знању, имању и капиталу? Па Cрби смо, имамо ми, као, нешто што они немају. Ми имамо нешто што се зове душа. Зато ми и страдамо, од оних који немају душе а од нас хоће нешто, а нама још увек није јасно шта тачно.Добрица Ерић нови златоуст после своје каријере засноване на Другу Титу, швабама и партизанима доживљава просветљење и пише о србима рабима Божјим са брадама и њивама и шљивама итд. Зато се ми бојимо, и укључујемо своју дефанзивну машинерију жртве, која, како је то историја у неколико наврата показала, уродила плодом.
Неки ће људи читајући ово помислити : Ево га, још један у низу издајника, плаћеника, који желе нешто што ми не разумемо и не желимо да прихватимо јер то нама никако није јасно, а и не трудимо се да ишта и разумемо.
Оно што ме натерало да пишем, је ред који сам пре који дан видео испред Грчке амбасаде у Београду. Ред људи који презиру све што долази са запада, ред људи обучених у Најке, Фила, Бенетон, Дизел и остале европске и светске брендове, ваљда подсвесно или можда негирајући чињеницу да је то баш то. Стоје, кивни што морају да се презнојавају по жеги и моле за милост тих истих сила од којих не желе ништа. Кивни на друге наравно, на себе никако. Јер, то што они стоје ту, то је нека садистичка жеља неког другог, а никако мазохистичка последица сопственог понашања.
Верујем, и стојим при томе, да већина овог народа и даље живи у убеђењу да је највеће људско достигнуће точак. Тако шта није зачуђујуће, са обзиром на неандeрталски етос на коме ти и њима слични људи поимају наше друштво. Мала племенска заједница поносних и кршних балканаца, набеђених у своју Богом предодређену судбину страдања, и величине у мизерним и смешним делима, у већини случајева, неделима или умним делима за која не постоје рационална објашњења. Ношени туђим емоцијама, или интересима, свесни своје кривице, себе покушавају да прикажу као жртве система, туђег наравно, а свог никако . А и зашто би? Зар наш систем нижих вредности није бољи него њихов, заснован на знању, имању и капиталу? Па Cрби смо, имамо ми, као, нешто што они немају. Ми имамо нешто што се зове душа. Зато ми и страдамо, од оних који немају душе а од нас хоће нешто, а нама још увек није јасно шта тачно.Добрица Ерић нови златоуст после своје каријере засноване на Другу Титу, швабама и партизанима доживљава просветљење и пише о србима рабима Божјим са брадама и њивама и шљивама итд. Зато се ми бојимо, и укључујемо своју дефанзивну машинерију жртве, која, како је то историја у неколико наврата показала, уродила плодом.
Неки ће људи читајући ово помислити : Ево га, још један у низу издајника, плаћеника, који желе нешто што ми не разумемо и не желимо да прихватимо јер то нама никако није јасно, а и не трудимо се да ишта и разумемо.
Оно што ме натерало да пишем, је ред који сам пре који дан видео испред Грчке амбасаде у Београду. Ред људи који презиру све што долази са запада, ред људи обучених у Најке, Фила, Бенетон, Дизел и остале европске и светске брендове, ваљда подсвесно или можда негирајући чињеницу да је то баш то. Стоје, кивни што морају да се презнојавају по жеги и моле за милост тих истих сила од којих не желе ништа. Кивни на друге наравно, на себе никако. Јер, то што они стоје ту, то је нека садистичка жеља неког другог, а никако мазохистичка последица сопственог понашања.
Monday, September 08, 2008
OSTRVO
Osveta ruske kinematografije i vrednovanje ljudskog zivota.Za razliku od ustaljenog americkog nasilja u kome je dostignut krajnji limit nevrednovanja ljudskog lika, bica i dela, u kome se celo postojanje i sva sustina bistvovanja svodi na jedan zvucni efekat i profesionalno padanje kaskadera u raznim krajnje neverovatnim pozama, ovde se jednom ,nepravedno oduzetom ljudskom zivotu posvecuje ceo film.Griza savesti, u nekom delu poistovecena sa Raskoljnikovom kajanju, a sa druge strane vera Karamazova i istinsko pokajanje i nada u vecni mir. Iskreno, ostadoh bez reci.Vredi videti.
Friday, July 04, 2008
JADOVNO
Jadovno. Moja tuga, moj jad,
moj bol,moj ponos, moja radost.
Moja nesreca, moje praznovanje,
moj praznik, moje tihovanje
moje sozercanje, moje bistvovanje
Moje jadovno, sudbina moja
Sudbina mog roda
Hristonosnog u vekove!
Saturday, May 10, 2008
Moj Dragane moja grudo leda
Narodna pesma iz Srbske Krajine, Dalmacije
Traditional song from Serbian Krayina (Dalmatia)
Thursday, May 01, 2008
Na Jadovnom na Velebitu
Jadovno. Put iz Gospića prema Jadovnom vodi najpre asfaltnom cestom prema Brušanima i Karlobagu. Posle jedno 7-8 km skreće se desno u selo Trnovac, na mestu gde skreće i kameni put za Smiljane, rodno mesto Nikole Tesle, takođe mnogostradalno srpsko selo pod Velebitom kao i brojna druga sela u Lici.
Malo hrvatsko selo Trnovac nalazi se u samom podnožju Velebita, nepuna 2 km od puta Gospić - Karlobag. Neposredno iza njega počinje uspon obroncima Velebita do Jadovnog.
Interesantno je zapaziti da se na izlazu iz Trnovca ka Velebitu nalazi rimokatolička crkva "Gospa od sedam žalosti", a iznad ove stepenasti "Križni put", upravo kraj puta za Jadovno. Čudna i nesvakidašnja simbolika! Žalosti i patnje Majke Božje zbog krstonosnog puta Sina Njenog. I onih, dodali bismo, koji tim krsnim putem pođoše na Jadovno mnogožalosno. Da li je ova crkva slučajno tako nazvana ili je kod čestitih rimokatolika ovoga kraja, hotimice ili nehotice, progovorila savest hrišćanskog sastradavanja sa prognanima pravde radi i sateranima nedužno i nevino u bezdane jame Jadovna? Bilo šta da je, proročka simbolika ovog hrama Bogomatere Raspetoga Hrista, kao i samo ime Jadovno, govore već mnogo sami po sebi.
O Jadovnu je pisano i napominjano, ali ne nikako dovoljno. Daleko manje nego što ono zaslužuje. U svojoj jedinstveno potresnoj veličanstvenosti ono i danas stoji tiho i nemo, pokriveno grobnom tišinom i mučeničkim mirom. Ako i neka ga, ono nije zaboravljeno.
Da pomenemo ipak dva novinska napisa, koji su se nešto pre našeg puta pojavili u štampi, a oba govore o Jadovnu. U "Ličkom Vjesniku" /izlazi u Gospiću, broj od 15. 6. 83./, u rubrici "Pisma čitalaca", objavljen je sledeći tekst jednog čitaoca: "Pročitavši to /reč je o akciji u opštini Titova Korenica da se obeleže "pre jame na Prijeboju u kojima je izgubilo život nekoliko stotina nevinih žrtava", tj. nevinih Srba - naša primedba/ sjetih se Jadovnog na Velebitu, gdje je za vrijeme NOB-a u jamu bačeno nekoliko hiljada nevinih žrtava. U namjeri da ukažem na dostojnije obilježavanje ovog mjesta, ne želim umanjiti značaj mjesta na području općine Titova Korenica. Dapače, smatram da sva ta mjesta treba dostojanstveno obilježiti. Vjerujem da gotovo nema odraslog čovjeka u našoj republici, kao i široj društvenoj zajednici, a da nije čuo za zloglasno Jadovno, koje je žrtvama ravno najvećim stratištima u našoj zemlji. Ipak, ovo spomen - obilježje izgleda jadno i nedostojno tolikih žrtava. U to sam se uvjerio kad sam nedavno boravio u Lici i posjetio to mjesto. Put do Jadovnog je veoma težak i gotovo nepristupačan. Za pješačenje je predaleko, a automobilom je krajnje rizično poći. Nema nikakvih oznaka ni putokaza. Onaj tko ne pozna ovaj kraj, vrlo teško bi došao do zloglasne Šaranove jame, koja je progutala tolike nevine žrtve. Sama jama je također grubo i nedovoljno obilježena. Ploča kojom je obilježeno ovo mjesto je minijaturna i teško uočljiva. Sve ovo djeluje jadno, napušteno, zaboravljeno i stravično. Upravo se pitam, kako do danas još ništa nije poduzeto da se ovo mjesto na neki način bolje obilježi. Tko je ovdje zakazao ? Bilo bi mi drago, kad bih u nekom od narednih brojeva vašeg lista pročitao nešto o poduzetim akcijama da se Jadovno učini dostupnim i da se bolje obilježi". Sledi potpis:
"Ilija Panjković, Bjelovar".
Drugi napis je iz pera inostranog novinara Heiko Floaua /U "Ziddojče Cajtung", Minhen, od 16. 9. 83./, gde između ostaloga stoji o Jadovnom ovo: "Kod Jadovna, u Lici, koja je naseljena Srbima i Hrvatima ali pripada Hrvatskoj, desetine hiljada pravoslavnih Srba bačeno je u jamu duboku stotinu metara. Ekumenizam? - pitaju se u pravoslavlju Srbije. Naravno! - tako odgovaraju, ali tek tada kada katolici i pravoslavni budu izrazili spremnost da u Jadovnu zajednički podignu pokajničku kapelu".
Toliko iz najskorije štampe o Jadovnu, a mi da se vratimo našem služabnom putovanju na Jadovno.
Od pomenute Gospine crkve u Trnovcu uspon uz Velebit ide oko 5-6 km, kamenim ali izlokanim putem koji vodi ličkom stranom Velebita kroz planinu, u pravcu Senja, dok se ne dođe na jednu omanju visoravan koja još od ranije nosi mnogo simbolično ime Jadovno.
Tu, na toj planinskoj zaravni, iza malog naselja Jadovno, u toku letnjih meseci 1941. godine bio je smešten relativno kratkotrajni ali zato sigurno najstravičniji ustaški logor, koji je kao isključivu namenu imao - genocidno zatiranje Srba, i to najpre Srba iz Like. Dovođeni su na Jadovno i Srbi iz drugih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske, dovođeni i drugi ljudi iz "nehrvatskih skupina stanovništva", ali je Jadovno pre svega bilo jama i grobnica ličkih Srba. I to samo zato što su pravoslavne vere i srpske nacionalnosti.
Na izlazu iz ove jadovinske visoravni danas stoji drvena rampa, ali kako je rampa bila otvorena mi smo krenuli dalje. Put ide uz padine Velebita i dovodi nas do uske a na stotinu metara duboke Šaranove jame /ime je, kažu, dobila po čobančetu Šaranu, koje je nekada ranije u nju upalo/. Od Šaranove jame put ide koso uz planinsku padinu do jame na Grginom brijegu i do drugih ponornih jama kojima izobiluje kraško tlo Velebita.
Prema "Enciklopediji Jugoslavije", planina Velebit, jedna od najdužih u našoj zemlji, građena je od karbonatnih stena i ima dosta škriljaca i krečnjaka, kao i kraško podzemlje sa snažnom podzemnom cirkulacijom vode, te mnoštvo lomova i vrtača, dubokih pećina i još dubljih jama /koje mogu biti i stepenaste, sa proširenjima u vidu prostranih galerija/. Sa kontinentalne, ličke strane Velebit je pokriven dosta gustom šumom, najviše bukovom, smrekovom i borovom.
Po svemu sudeći, čudna planina, sa čudnom utrobom i još čudnijom istorijom! Ako nipočemu drugom, Velebit će ostati u istoriji nezaboravljen svojim Jadovnom, našom ljudskom tragičnom sudbinom u poslednjem ratu. Pre svega, tragičnom sudbinom Srpskog naroda ovih krajeva. I ne manje, ako ne i više, zloslutnom sudbinom počinioca te tragedije.
Odmah po stvaranju svoj zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, ustaše su počele takozvano "čišćenje terena", to jest nastojali su što pre stvoriti rasistički "čisti hrvatski prostor" /nešto slično današnjoj težnji za "etnički čistim Kosovom"/. Oni su stoga brzo otpočeli najpre pojedinačno a onda i masovno ubijanje i uništavanje, pre svega Srba, a onda i drugih nedužnih ljudi.
Pojedinačne zločine, po Lici i drugde, ustaše su činile već od prvih dana svoje strahovlade, koja je počela odmah po kapitulaciji i osnivanju N. D. Hrvatske. Treba znati da je kapitulacija u Gospiću objavljena već 10. aprila 41. /u 5 časova po podne/, posle čega ustaše u Gospiću i Lici preuzimaju vlast u svoje ruke i već istog dana počinju hapšenja Srba /pet ljudi iz Smiljana, 18 ljudi iz Bogdanića/, punjenje Gospićkog zatvora, i bacanje u jame: u Bužimu, Janči i Jadovnom. /Vidi i Jakov Blažević, knj. "Suprotstavljanja…" 1980., str. 89 - 90/.
Ustaše ubijaju najpre sveštenike, učitelje i druge viđenije ljude, a bilo je ubijanja i svih Srba odreda, ko god im padne šaka. Ova prva svoja zlodela ustaše su donekle prikrivale, pripremajući se za ispunjenje svog glavnog plana - masovnog progonjenja i istrebljenja Srba, tj. genocida nad Srbima putem pokolja ili prekrštavanja. No da vidimo najpre situaciju izvan Gospića.
U Ličkom Petrovom Selu /pobijeno 900 ljudi/, u Vrhovinama, u Otočcu /gde i do danas postoje neispitane masovne grobnice Srba/, u Teslinom Smiljanu kod Gospića /pobijeno i poklano 650 Srba, od kojih su mnogi živi u kućama spaljeni/, u gospićkim selima Lipe, Ploča i Papuča /pokolj svih zatečenih porodica/, u selu Divoselu južno od Gospića /zajedan dan poklano i pobijeno oko 700 duša/, i južnije, u Medaku /gde su u vrebačkim i medačkim borovim šumama - plantažama ustaše pobile i zakopale oko 1.000 ljudi/, pa u Gračacu i okolini /početkom avgusta 41. masovno poklano oko 500 Srba/- sve jedan i isti ustaški genocid nad srpskim življem, kao uostalom i drugde: po Bosni /samo u trouglu Bihać - Krupa - Cazin pobijeno tih dana oko 20.000 Srba/, u Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini, po čitavoj NDHaziji.
Najstrašnije od svega je bilo što je narod često obmanjivan, prosto demonski lagan, pa je, pozivan i prisilno sabiran, išao u povorkama, kao jaganjci na za klanje, ponekad čak i pevajući. Govoreno im je da idu na rad u neki drugi kraj, ili u Nemačku. A kome je i moglo pasti na um da im je spremano to i takvo bezumlje?!
Svetim Novomučenicima Srpskim
tropar, Glas 8
Sveti Nikolaj ohridski i zicki
Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi,
Postradaste telom, zemlja se rastuži,
Al' spasoste duše, nebo; veseli;
A pretci se vaši raspevaše nebom,
Na kapiji raja sretoše vas s pesmom:
"Imena su vaša u Knjizi večnosti,
Ulazite u raj, Deco besmrtnosti".
Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas:
"Mučenici Novi, molite se za nas!"
Iz knjige "Od Kosova do Jadovna" Preosvestenog episkopa Atanasija Jevtica
Malo hrvatsko selo Trnovac nalazi se u samom podnožju Velebita, nepuna 2 km od puta Gospić - Karlobag. Neposredno iza njega počinje uspon obroncima Velebita do Jadovnog.
Interesantno je zapaziti da se na izlazu iz Trnovca ka Velebitu nalazi rimokatolička crkva "Gospa od sedam žalosti", a iznad ove stepenasti "Križni put", upravo kraj puta za Jadovno. Čudna i nesvakidašnja simbolika! Žalosti i patnje Majke Božje zbog krstonosnog puta Sina Njenog. I onih, dodali bismo, koji tim krsnim putem pođoše na Jadovno mnogožalosno. Da li je ova crkva slučajno tako nazvana ili je kod čestitih rimokatolika ovoga kraja, hotimice ili nehotice, progovorila savest hrišćanskog sastradavanja sa prognanima pravde radi i sateranima nedužno i nevino u bezdane jame Jadovna? Bilo šta da je, proročka simbolika ovog hrama Bogomatere Raspetoga Hrista, kao i samo ime Jadovno, govore već mnogo sami po sebi.
O Jadovnu je pisano i napominjano, ali ne nikako dovoljno. Daleko manje nego što ono zaslužuje. U svojoj jedinstveno potresnoj veličanstvenosti ono i danas stoji tiho i nemo, pokriveno grobnom tišinom i mučeničkim mirom. Ako i neka ga, ono nije zaboravljeno.
Da pomenemo ipak dva novinska napisa, koji su se nešto pre našeg puta pojavili u štampi, a oba govore o Jadovnu. U "Ličkom Vjesniku" /izlazi u Gospiću, broj od 15. 6. 83./, u rubrici "Pisma čitalaca", objavljen je sledeći tekst jednog čitaoca: "Pročitavši to /reč je o akciji u opštini Titova Korenica da se obeleže "pre jame na Prijeboju u kojima je izgubilo život nekoliko stotina nevinih žrtava", tj. nevinih Srba - naša primedba/ sjetih se Jadovnog na Velebitu, gdje je za vrijeme NOB-a u jamu bačeno nekoliko hiljada nevinih žrtava. U namjeri da ukažem na dostojnije obilježavanje ovog mjesta, ne želim umanjiti značaj mjesta na području općine Titova Korenica. Dapače, smatram da sva ta mjesta treba dostojanstveno obilježiti. Vjerujem da gotovo nema odraslog čovjeka u našoj republici, kao i široj društvenoj zajednici, a da nije čuo za zloglasno Jadovno, koje je žrtvama ravno najvećim stratištima u našoj zemlji. Ipak, ovo spomen - obilježje izgleda jadno i nedostojno tolikih žrtava. U to sam se uvjerio kad sam nedavno boravio u Lici i posjetio to mjesto. Put do Jadovnog je veoma težak i gotovo nepristupačan. Za pješačenje je predaleko, a automobilom je krajnje rizično poći. Nema nikakvih oznaka ni putokaza. Onaj tko ne pozna ovaj kraj, vrlo teško bi došao do zloglasne Šaranove jame, koja je progutala tolike nevine žrtve. Sama jama je također grubo i nedovoljno obilježena. Ploča kojom je obilježeno ovo mjesto je minijaturna i teško uočljiva. Sve ovo djeluje jadno, napušteno, zaboravljeno i stravično. Upravo se pitam, kako do danas još ništa nije poduzeto da se ovo mjesto na neki način bolje obilježi. Tko je ovdje zakazao ? Bilo bi mi drago, kad bih u nekom od narednih brojeva vašeg lista pročitao nešto o poduzetim akcijama da se Jadovno učini dostupnim i da se bolje obilježi". Sledi potpis:
"Ilija Panjković, Bjelovar".
Drugi napis je iz pera inostranog novinara Heiko Floaua /U "Ziddojče Cajtung", Minhen, od 16. 9. 83./, gde između ostaloga stoji o Jadovnom ovo: "Kod Jadovna, u Lici, koja je naseljena Srbima i Hrvatima ali pripada Hrvatskoj, desetine hiljada pravoslavnih Srba bačeno je u jamu duboku stotinu metara. Ekumenizam? - pitaju se u pravoslavlju Srbije. Naravno! - tako odgovaraju, ali tek tada kada katolici i pravoslavni budu izrazili spremnost da u Jadovnu zajednički podignu pokajničku kapelu".
Toliko iz najskorije štampe o Jadovnu, a mi da se vratimo našem služabnom putovanju na Jadovno.
Od pomenute Gospine crkve u Trnovcu uspon uz Velebit ide oko 5-6 km, kamenim ali izlokanim putem koji vodi ličkom stranom Velebita kroz planinu, u pravcu Senja, dok se ne dođe na jednu omanju visoravan koja još od ranije nosi mnogo simbolično ime Jadovno.
Tu, na toj planinskoj zaravni, iza malog naselja Jadovno, u toku letnjih meseci 1941. godine bio je smešten relativno kratkotrajni ali zato sigurno najstravičniji ustaški logor, koji je kao isključivu namenu imao - genocidno zatiranje Srba, i to najpre Srba iz Like. Dovođeni su na Jadovno i Srbi iz drugih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske, dovođeni i drugi ljudi iz "nehrvatskih skupina stanovništva", ali je Jadovno pre svega bilo jama i grobnica ličkih Srba. I to samo zato što su pravoslavne vere i srpske nacionalnosti.
Na izlazu iz ove jadovinske visoravni danas stoji drvena rampa, ali kako je rampa bila otvorena mi smo krenuli dalje. Put ide uz padine Velebita i dovodi nas do uske a na stotinu metara duboke Šaranove jame /ime je, kažu, dobila po čobančetu Šaranu, koje je nekada ranije u nju upalo/. Od Šaranove jame put ide koso uz planinsku padinu do jame na Grginom brijegu i do drugih ponornih jama kojima izobiluje kraško tlo Velebita.
Prema "Enciklopediji Jugoslavije", planina Velebit, jedna od najdužih u našoj zemlji, građena je od karbonatnih stena i ima dosta škriljaca i krečnjaka, kao i kraško podzemlje sa snažnom podzemnom cirkulacijom vode, te mnoštvo lomova i vrtača, dubokih pećina i još dubljih jama /koje mogu biti i stepenaste, sa proširenjima u vidu prostranih galerija/. Sa kontinentalne, ličke strane Velebit je pokriven dosta gustom šumom, najviše bukovom, smrekovom i borovom.
Po svemu sudeći, čudna planina, sa čudnom utrobom i još čudnijom istorijom! Ako nipočemu drugom, Velebit će ostati u istoriji nezaboravljen svojim Jadovnom, našom ljudskom tragičnom sudbinom u poslednjem ratu. Pre svega, tragičnom sudbinom Srpskog naroda ovih krajeva. I ne manje, ako ne i više, zloslutnom sudbinom počinioca te tragedije.
Odmah po stvaranju svoj zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, ustaše su počele takozvano "čišćenje terena", to jest nastojali su što pre stvoriti rasistički "čisti hrvatski prostor" /nešto slično današnjoj težnji za "etnički čistim Kosovom"/. Oni su stoga brzo otpočeli najpre pojedinačno a onda i masovno ubijanje i uništavanje, pre svega Srba, a onda i drugih nedužnih ljudi.
Pojedinačne zločine, po Lici i drugde, ustaše su činile već od prvih dana svoje strahovlade, koja je počela odmah po kapitulaciji i osnivanju N. D. Hrvatske. Treba znati da je kapitulacija u Gospiću objavljena već 10. aprila 41. /u 5 časova po podne/, posle čega ustaše u Gospiću i Lici preuzimaju vlast u svoje ruke i već istog dana počinju hapšenja Srba /pet ljudi iz Smiljana, 18 ljudi iz Bogdanića/, punjenje Gospićkog zatvora, i bacanje u jame: u Bužimu, Janči i Jadovnom. /Vidi i Jakov Blažević, knj. "Suprotstavljanja…" 1980., str. 89 - 90/.
Ustaše ubijaju najpre sveštenike, učitelje i druge viđenije ljude, a bilo je ubijanja i svih Srba odreda, ko god im padne šaka. Ova prva svoja zlodela ustaše su donekle prikrivale, pripremajući se za ispunjenje svog glavnog plana - masovnog progonjenja i istrebljenja Srba, tj. genocida nad Srbima putem pokolja ili prekrštavanja. No da vidimo najpre situaciju izvan Gospića.
U Ličkom Petrovom Selu /pobijeno 900 ljudi/, u Vrhovinama, u Otočcu /gde i do danas postoje neispitane masovne grobnice Srba/, u Teslinom Smiljanu kod Gospića /pobijeno i poklano 650 Srba, od kojih su mnogi živi u kućama spaljeni/, u gospićkim selima Lipe, Ploča i Papuča /pokolj svih zatečenih porodica/, u selu Divoselu južno od Gospića /zajedan dan poklano i pobijeno oko 700 duša/, i južnije, u Medaku /gde su u vrebačkim i medačkim borovim šumama - plantažama ustaše pobile i zakopale oko 1.000 ljudi/, pa u Gračacu i okolini /početkom avgusta 41. masovno poklano oko 500 Srba/- sve jedan i isti ustaški genocid nad srpskim življem, kao uostalom i drugde: po Bosni /samo u trouglu Bihać - Krupa - Cazin pobijeno tih dana oko 20.000 Srba/, u Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini, po čitavoj NDHaziji.
Najstrašnije od svega je bilo što je narod često obmanjivan, prosto demonski lagan, pa je, pozivan i prisilno sabiran, išao u povorkama, kao jaganjci na za klanje, ponekad čak i pevajući. Govoreno im je da idu na rad u neki drugi kraj, ili u Nemačku. A kome je i moglo pasti na um da im je spremano to i takvo bezumlje?!
Svetim Novomučenicima Srpskim
tropar, Glas 8
Sveti Nikolaj ohridski i zicki
Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi,
Postradaste telom, zemlja se rastuži,
Al' spasoste duše, nebo; veseli;
A pretci se vaši raspevaše nebom,
Na kapiji raja sretoše vas s pesmom:
"Imena su vaša u Knjizi večnosti,
Ulazite u raj, Deco besmrtnosti".
Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas:
"Mučenici Novi, molite se za nas!"
Iz knjige "Od Kosova do Jadovna" Preosvestenog episkopa Atanasija Jevtica
Tuesday, April 22, 2008
Χαίρε Σερβία
Τον Ιλιο σου φωρανε στης σημαίες,
Ζείς στην άγρια περιφανία των γιών σου.
Τον ουρανο σου το φωτεινω τον εχουμε παρει μαζι μας,
και αυγές για να λαμπουν στους δρομους στον ονειρων.
Ακωμα εισαι μαζι μας, Αγια Μανα που την βασανιζουν,
ολες η φωτιες σου ειναι του σπαθιου οι ηχοι
Ολα τα ποταμια σου στης φλεβες μας τρεχουν,
ολοι οι ανεμοι σου στην εκδίκηση και στην ανταρσία.
Eιμαστε το πλασμα σου και η μοιρα σου,
το χτιπημα της καρδιας σου στο διάστημα. Eώνειο.
Η μοιρα σου ειναι γραμμενη στο μέτωπο τοθ γιου σου,
στο σπαθι του ο λογος σου, τρομερος και απεριγραφως.
Με το γαλα του στήθου σου μας δηλητηριάζες
Στο πονο και στην Δοξα να `μαστε προτοι
Οι δυο δυδιμοι που γενησες ειναι
Μαρτυρας και υρωας, σταγόνα του αιματος και δακριου.
Εισαι το σημείο στον ουρανο,και φως στο σκοταδι,
λίκνο και τάφε, στο φωρεμα του ιλιου.
Eισαι η πικρη όρκη του παθος και δυναμης.
Ο μονος δρομος που οδιγει στην κορυφή.
Ειμαστε οι σάλπιγγες της νικης σου και τα κηματα.
της πυρκαγιάς της θαλασσας σου
Ειμαστε, καλη μανα, εκεινη που δωσανε
σταγόνα του αιμα για καθε σταγονα του γαλα σου!
Ιωαννης Ντουτσιτς
Ο Ιωαννης Δουτσις ηταν ενας απο σπουδεοτερους Σερβους ποιητες του 20του εωνα. Γεννηθηκε στην πολη Τρεμπιγνιε στην ανατολικη Ερζεγοβινη, την οποιοα την αγαπουσε οσο και την Σερβια, την πατριδα του. Σπουδαζε στο Σαραγιεβο, και εγεινε καθηγητης στην Μπιελινα, οπου τον πιανουνε οι Αυστριακη και τον στελνουνε για μερηκα χρονια στην φιλακη λογο της πατριοτικης του ποιησης.
Ο Βασσιλιας της Σερβιας Πετρος `Α τον στελνει ος Πρεζβη στην Ισπανια, Ρουμανια, Ιταλια, Κωνσταντινουπολη. Οταν οι κομουνιστες πηραν την Γιουγκοσλαβια, ο Ντουτσιτς παει ΗΠΑ οπου και πεθενει.
Ηθελε να τον ταψουνε σε ενα λοφο κοντα στην πολη του. Εχει αφοισει μερηκα λεφτα για να χτιστει μια εκκλησια δυπλα στον ταφο του. Δεν εχει αναφερει για ποιο λοφο μιλουσε. Η ιδεα και η ευχη του εγειναν πραγμακοτητα 60 χρονια μετα απο την κιδεια του στην Αμερικη. Σπουδαιος Σερβος ποιτης Ματθαιος Μπτετσκοβιτς και ο δεσποτης της πασην Ερζεγοβινης Αθανασιος ξαναρχιζουνε με την ιδεα για να χτιστει η εκκλησια και να μεταφερουν τα λειψανα του ποιτη στην πατριδα του, και δοξα το Θεω, ειναι εν ειρηνη, στον ταφο του, στην εκκλησια του, στην πολη του.
Subscribe to:
Posts (Atom)
